Od trenutka kada je nenadano počeo da raste i zeleni jednog proleća, do trenutka kada je u jesen počeo da menja svoje boje, živeo je list bez ikakvih ambicija osim da stoji, visi, danju proizvodi kiseonik a noću ugljen-dioksid. Takav je život svih listova koji se povinuju tempu godišnjih doba i, osim onih čiji su dani bili skraćeni sečom ili otkidanjem s grana, on traje oko 6 meseci - dok se list ne osuši, ne ostari, ne postane krhak poput starih listova papira, a onda padne na zemlju; odmah tu ispod, ili pak nekoliko metara dalje.
Neki listovi, iako stari, lomljivi i na izmaku snage, ipak polete dalje - negde izvan pogleda ostalih, ostavljajući prostor za mitove i legende, maštanja i nadanja. To je poslednji trzaj života, krajnji trenutak za dostojan ispraćaj, koliko god njegova legenda kratko živela, jer - umreće sigurno sa svim preostalim listovima.
Ovaj jedan list - dakle, prosečan, običan list - jednog vetrovitog januarskog dana uspeo je da poleti. Uzdigao se iznad svih svojih životnih saputnika, (sada sapatnika) nadajući se da ga iza ćoška, ili iznad krovova čeka neka svetlija budućnost, neka manje lomljiva priroda bića, neki manje trošan život.
I trajao je njegov let duž celog dela ulice, kroz prolaz između zgrada, a on se okretao kako ga je vetar nosio, i po prvi put mu nije smetalo što je lagan, gotovo ništavan u odnosu na ostatak sveta. Video je kako su svi ostali oko njega prikovani za tlo, a on se vrteo i vrteo, čas se uzdižući, čas gubeći na visini. Ušavši u drugu ulicu, osetio je nagli pad pritiska o svoju površinu, osetio je gubitak visine i u očajničkom pokušaju da što duže ostane u vazduhu nastavio je da se vrti i leluja, padajući lagano.
U tom trenutku, nekih dva metra iznad svoje glave, devojka je spazila osušeni list koji po vazduhu izvodi piruete, u potpunom kontrastu prljavo-belom nebu iznad. Padao je sporo, i izgledalo je kao da se okreće u nekom plesu samo njemu znanom. Prestala je da gleda ispred sebe i fiksirala ga očima, živeći samo u tom trenutku. Procenivši da će im se putevi susresti, pružila je ruke ka njemu i uhvatila ga u padu. Nasmejala se i osvrnula oko sebe da vidi da li je još neko video ovaj za nju magični trenutak. Ali nije. Jedan čovek koji je hodao ka njoj i dalje je zamračenog lica gledao negde neodređeno ispred sebe, misleći o svojim mukama. Sredovečan par koji je hodao ispred nje nije video ništa, niti bi mogao, jer su svoje poglede čuvali samo jedno za drugo. Nikog drugog nije bilo na ulici.
Devojka je držala taj drobljiv list vrhovima prstiju, razmišljajući šta sa njim da radi. Nosila ga je nekoliko stotina koraka, dve ulice, jedan prelaz, pre nego što je u saksiji ispred kafića uočila još jedan usamljeni, osušeni braon list. Smejući se sebi zbog sentimentalnosti, spustila je list pored onog drugog i otišla. Nije ni znala, ali list je prešao veću udaljenost nego što je mogao da zamisli, i osetio više nežnosti nego što je mogao da sanja.
Sve to, naravno, pod uslovom da listovi uopšte mogu da sanjaju.
