Moje misli teraju razum u početno stanje blagog ludila. U jednom trenutku sam prkosna i ponosna - u sledećem razmišljam kako su tvoji bezuspešni pokušaji nameštanja frizure nešto najslađe što sam videla. Čak iako se graniče s tikom, i čine da ličiš na pompusnog babuna.
Sada u ovom džumbusu protivrečnosti zvanog moja glava, naviru slike jednog aprilskog popodneva: krovovi Praga, s renesansnim nebom iznad mene, i cvrkut ptica uz hladnoću koja ne štedi obraze, a ni ruke, a ni uši.
I ja sve to fotkam, i gledam s vidikovca na krov zgrade gde smo onomad ja i još neko dvoje iznajmili stan na vikend. Toliko je lepo da ja samo želim da ti dođeš, i da vidiš sve što vidim ja, i da probaš ono divno slatko testo s topljenom čokoladom i jagodama i šlagom, i da čuješ kako pričam češki dok u nekoj kafani naručujem tebi pivo i sebi kuvano vino. Jer, kao, do zime ćemo se voleti - ili ćemo makar da budemo zaljubljeni.
Eto, na to je mislila moja luda glava. Na naše ruke u rukavicama, i naše reči zagušene šalovima, i naše osećaje pod krovom studentskog doma. Na naše šetnje po tek palom snegu, preko Karlovog mosta pa sve do Vaclavskog trga, po tim turističkim mestima i starosedeocima omraženom centru, jer ti nikad nisi video Prag, a ja bih do zime volela da sam tamo već domaća.
Mislila sam i na razgovore koje bi vodio sa ljudima koje bih tamo upoznala, na krune koje bismo potrošili na svirke i žurke, i velike pice, i džin-tonike i pomfrite i smažake, i trdelnike, i na ulaznice za Zlatnu ulicu, i druge muzeje, i na prevoz...toliko mnogo para ode na prevoz.
I mislila sam i tada da to nisu preterano realna razmišljanja, i još tada sam ih zvala maštanjima, ali su ona i dalje bila moguća tog dana. No, april je prošao. I maj u kom sam ostavila Prag iza sebe. A evo, i jun već maše s podmuklim osmehom - jer je doneo i hladno i pakao i kišu i tornado i grad i ispitni rok - prvo jedan pa onda i drugi - a doneo je i tebe, zajedno s tvojim pričama o ljudima i iskustvima, zajedno s tvojom novom frizurom koja više ne mora da se popravlja.
Ali dok si negde usput izgubio izgled pompusnog babuna iznutra si postao pompusni babun samo sa znatno lošijom frizurom, i moja Praška zimska idila je izgorela na ovom upornom suncu, i ja sam je gledala kako nestaje i pokušala da te zovem da je spaseš, ali tebi su epizode Game of Thrones bile važnije i od kulture i od poštovanja, i nije te zanimalo da spašavaš ono za šta si mislio da nikad i nije bilo vredno. I dok za to ne mogu da te krivim, optužim i osudim, tvoje ponašanje me je isuviše podsećalo na male pikavce koje pregaziš na pločniku, ili ubaciš u kantu (gde im je zakonom određeno mesto), i ja sam ostala da se pitam šta to radim, i o čemu mislim, i zašto osećam ono što osećam.
Neka, ti zadrži svoju pričljivost, a ja ću svoju stidljivost.
Ti uzmi svoje anime i Tarantina, a ja ću uzeti danske filmove i indie produkciju.
Neka tebi ide sutlijaš, uzmi i slatko od šipka (kod mene to i onako niko ne pravi), a meni nek ide slatko testo s jagodama, šlagom i čokoladom.
Zadrži pivo, ja ga ne pijem.
Uzmi i sve te hladne zemlje severa i dane i noći od pola godine.
Evo ti i sav tehno, i sve pesme Olivera Dragojevića - ne dam ti Hoze Džejmsa jer si i onako rekao da je on suviše romantičan.
Prepusti meni romantiku, a ti uzmi ceo blud.
Ja ću da uzmem Prag, i maštanje o muzejima i šetnjama i zimi, o kojima nikada ništa nećeš znati.
I ne pretim kada to kažem,
samo mi je žao,
jer to su nam bili lepi dani,
i definitivno još lepše noći.
Veruj mi, bila sam tamo.
Jednom mi je pretila đumbirom. Držala je taj đumbir u ruci, i njime mahala meni ispred lica, iskreno besna, kakvu je nikad nisam video, jer, jebiga, nisam je dugo ni znao.
Za mene je sve to bilo novo - ona, njena kuća i ta trpezarija u kojoj smo u tom trenutku stajali. Nije dizala glas, nije bila jedna od tih glasnih ljudi, osim kad se smejala, ili komično nervirala... dobro, ponekad je bila malo bučna, ali u tom momentu nije vikala, kao da je svu snagu unela u treskanje tog đumbira po vazduhu dok mi je objašnjavala koliko sam sjebao sve što sam mogao onog dana kad sam je pratio do kuće. Pričala je kako zna da ja nisam kriv, da je nisam lagao, da je nisam zavlačio, ali da mi je rekla da ne može, da ne ume da se ograniči, a da sam ja to iskoristio jer sam sebičan. Govorila je nešto o sviđanju i zaljubljenosti, o tome kako joj je teško da sebe ceni dok ja stojim u njenoj kući, pijem kafu koju mi je napravila, nakon što smo se kresnuli, a ne želim da budem sa njom. Rekla je da je ljuta na mene - da - ali pre svega na sebe, jer je dozvolila da se ponovi nešto što je rekla da nikad neće. I ja sam stajao, i slušao je, razmišljao kako je đumbir ljut, a i ona je ljuta, i njime crta linije po vazduhu, i to mi je sve bilo jako smešno u trenutku, ali sam znao da ne mogu to da kažem da me ne bi gađala nožem ili vagom, ili bilo čime što joj je bilo pri ruci - tako da sam samo nastavio da je gledam i da se trudim da imam saosećajan izraz lica, kao da nisam govno kakvo je opisivala. A skroz je bila u pravu, i da je nisam lagao, i da sam joj sve rekao, i da sam iskoristio to što me hoće, bez ikakve želje da taj odnos unapredim. Nije se uklapala u moj plan, i to sam joj i rekao jednom prilikom dok smo nešto hipotetički pričali o dvoje ljudi kojima je lepo jedan s drugim, ali u delu života kada to ne bi funkcionisalo. „A kad bi funkcionisalo?” pitala je, „kada je pravi trenutak?” i ja sam hteo da joj kažem da je bukvalno svaki trenutak pre ili posle mog plana bio savršeno dobar trenutak, ali znao sam da joj se to ne bi dopalo, pa sam samo slegao ramenima. Odložila je đumbir. Uzdahnula. Uzela rendu i počela da pravi svoj jutarnji sok za mršavljenje, a ja sam samo nastavio da stojim kao budala, jer nisam znao šta hoće od mene.
Ne, znao sam. Počeo sam da nazirem njenu ideju našeg budućeg odnosa, i nije mi se dopalo to što vidim. Hteo sam više za sebe, više sebe za sebe, više drugih devojaka za sebe, mada i više nje za sebe istovremeno. Nisam se previše iznenadio što je konverzacija krenula u ovom pravcu, bilo mi je jasno da ona neće zauvek da čeka da se nešto desi, ali jesam bio iznenađen što je to rešila da uradi u tom trenutku. Nismo se znali previše dugo, prilike su bile takve da smo se upoznali, pa onda odlutali van grada na koji mesec, svako na svoju stranu, da bismo se onda ponovo videli nakon nekog vremena. I dok je za mene to predstavljalo ponovni susret sa devojkom koja je mi je bila okej - kako u razgovoru tako i u krevetu, za nju je to imalo više značaja...pa ipak, znajući da joj je teško s rečima (onim važnim rečima, ali i onim lakim, „small talk” razgovorima), nisam očekivao da će skupiti hrabrost dok joj baš ne presedne. I zato nisam znao šta da joj kažem, već sam je samo posmatrao u toj njenoj jutarnjoj rutini: prvo mlaka voda od pola limuna, pa pravljenje ovsenih pahuljica s kokosom i suvim grožđem (i vrućom vodom?!), pa kafa i onda ta famozna đumbir-voda za mršavljenje, dok je u pozadini išla neka plejlista koju je napravila na Jutjubu, a u kojoj si mogao da nađeš sve od Princa do Sije (ali one nove pesme s Davidom Getom, ili nekim već DJ-em). I bilo mi je čudno, jer nikad nisam imao susreta s osobom koja je imala manje samosvesti a koja je istovremeno bila racionalna i logična; i bilo mi je čudno, jer sam se osećao gotovo nezgrapno star i mlad istovremeno, dok sam je gledao kako je prošla ono što ja prolazim sada, iako je razlika između nas bila nemala. Bio sam i ljubomoran zato što je delovalo kao da je ona život shvatila bolje od mene već tada - tako mlada, i što su ispred nje stajale godine koje sam ja protraćio i proveo na stand baj-u. Izgledalo mi je kao da su joj neke stvari savršeno jasne, kao da već ima neke ideje, dok sam ja još uvek kopao tunele kroz svoju podsvest u nadi da ću da izvirim i doprem do neke smislene budućnosti. I sve mi je to prolazilo kroz glavu, mada sada više nisam siguran da li baš u tim trenucima dok smo slušali muziku i dramatično uzdisali, ili u nekim kasnijim momentima - recimo dok sam išao do kuće, ili kasnije kada sam ležao u krevetu pokušavajući da se prisetim svega što sam mogao, da bih zadržao njenu sliku u glavi za neke kasnije, usamljenije trenutke. Bilo kako bilo, ta mi je scena ostala u glavi. Taj kratak susret s devojkom i njenim jutarnjim navikama; dodir s devojkom koja uvek pevuši istu pesmu dok čita u krevetu, i koja uvek pokriva svoje lice kada se nalazi gore.
Ali i kad ostavim sve te repetativne radnje po strani, i one sekunde kada je delovalo kao da mi je dovoljna samo ona, znam da će sve to kad-tad da izmagli iz mog sećanja...kad prođe dovoljno vremena ostaće samo njen razočaran pogled dok meša svoju ovsenu kašu i miris đumbira u letnjem vazduhu.
