Letnja priča s prolećnim mislima o nadolazećoj zimi

Moje misli teraju razum u početno stanje blagog ludila. U jednom trenutku sam prkosna i ponosna - u sledećem razmišljam kako su tvoji bezuspešni pokušaji nameštanja frizure nešto najslađe što sam videla. Čak iako se graniče s tikom, i čine da ličiš na pompusnog babuna.
Sada u ovom džumbusu protivrečnosti zvanog moja glava, naviru slike jednog aprilskog popodneva: krovovi Praga, s renesansnim nebom iznad mene, i cvrkut ptica uz hladnoću koja ne štedi obraze, a ni ruke, a ni uši.
I ja sve to fotkam, i gledam s vidikovca na krov zgrade gde smo onomad ja i još neko dvoje iznajmili stan na vikend. Toliko je lepo da ja samo želim da ti dođeš, i da vidiš sve što vidim ja, i da probaš ono divno slatko testo s topljenom čokoladom i jagodama i šlagom, i da čuješ kako pričam češki dok u nekoj kafani naručujem tebi pivo i sebi kuvano vino. Jer, kao, do zime ćemo se voleti - ili ćemo makar da budemo zaljubljeni. 

Eto, na to je mislila moja luda glava. Na naše ruke u rukavicama, i naše reči zagušene šalovima, i naše osećaje pod krovom studentskog doma. Na naše šetnje po tek palom snegu, preko Karlovog mosta pa sve do Vaclavskog trga, po tim turističkim mestima i starosedeocima omraženom centru, jer ti nikad nisi video Prag, a ja bih do zime volela da sam tamo već domaća.

Mislila sam i na razgovore koje bi vodio sa ljudima koje bih tamo upoznala, na krune koje bismo potrošili na svirke i žurke, i velike pice, i džin-tonike i pomfrite i smažake, i trdelnike, i na ulaznice za Zlatnu ulicu, i druge muzeje, i na prevoz...toliko mnogo para ode na prevoz.

I mislila sam i tada da to nisu preterano realna razmišljanja, i još tada sam ih zvala maštanjima, ali su ona i dalje bila moguća tog dana. No, april je prošao. I maj u kom sam ostavila Prag iza sebe. A evo, i jun već maše s podmuklim osmehom - jer je doneo i hladno i pakao i kišu i tornado i grad i ispitni rok - prvo jedan pa onda i drugi - a doneo je i tebe, zajedno s tvojim pričama o ljudima i iskustvima, zajedno s tvojom novom frizurom koja više ne mora da se popravlja.
Ali dok si negde usput izgubio izgled pompusnog babuna iznutra si postao pompusni babun samo sa znatno lošijom frizurom, i moja Praška zimska idila je izgorela na ovom upornom suncu, i ja sam je gledala kako nestaje i pokušala da te zovem da je spaseš, ali tebi su epizode Game of Thrones bile važnije i od kulture i od poštovanja, i nije te zanimalo da spašavaš ono za šta si mislio da nikad i nije bilo vredno. I dok za to ne mogu da te krivim, optužim i osudim, tvoje ponašanje me je isuviše podsećalo na male pikavce koje pregaziš na pločniku, ili ubaciš u kantu (gde im je zakonom određeno mesto), i ja sam ostala da se pitam šta to radim, i o čemu mislim, i zašto osećam ono što osećam.
Neka, ti zadrži svoju pričljivost, a ja ću svoju stidljivost.
Ti uzmi svoje anime i Tarantina, a ja ću uzeti danske filmove i indie produkciju.
Neka tebi ide sutlijaš, uzmi i slatko od šipka (kod mene to i onako niko ne pravi), a meni nek ide slatko testo s jagodama, šlagom i čokoladom.
Zadrži pivo, ja ga ne pijem.
Uzmi i sve te hladne zemlje severa i dane i noći od pola godine.
Evo ti i sav tehno, i sve pesme Olivera Dragojevića - ne dam ti Hoze Džejmsa jer si i onako rekao da je on suviše romantičan.
Prepusti meni romantiku, a ti uzmi ceo blud.
Ja ću da uzmem Prag, i maštanje o muzejima i šetnjama i zimi, o kojima nikada ništa nećeš znati.
I ne pretim kada to kažem,

samo mi je žao,
jer to su nam bili lepi dani,
i definitivno još lepše noći.

Veruj mi, bila sam tamo.