Autobiografija nikoga

GO FULL NOSTALGIA HERE

Moja majka kaže da su roditelji one dece koja su rođena u Srbiji '93 i '94 godine ludi. To, valjda, ima smisla kad uzmete u obzir koji su to bili uslovi. Jednog dana, na policama prodavnica mogao si da nađeš čačkalice, sledećeg samo toalet papir, onog tamo dasku za peglanje...ali ne i meso, hleb, mleko, ili pelene.

U sred svega toga, nastala sam ja. Dok me je mama držala, mogla je kroz moju šaku da vidi drveće koje se naziralo kroz prozor bolnice. Na tatu imam ogroman nos, još od bebe. 2kg 650g i nos koji dominira. Kasnije, kad sam bila dovoljno velika da razvijem svoje nesigurnosti, u očajnom stanju zovem tatu da mu javim da sam pročitala da, dok sve prestaje da raste, nos i uši čoveku rastu zauvek.

'99 smo lupali o šerpe za vreme vesti. Tokom bombardovanja, sećam se zalepljenih traka na prozorima i lokalima - baš kao što je to radio Foks Molder u stanju paranoje, mi smo to radili da bismo zaštitili staklo od pucanja. Osim toga, ne sećam se mnogo čega. Tada sam razvila glavobolje koje vučem kroz život do danas. Zvuk sirena u meni budi jezu, a strah od naglih, jakih zvukova ubrzava rad mog srca. Deca koja su se igrala po igralištima 1999 i 2000 godine, nakon bombardovanja trče da se sakriju svaki put kada iznad leti avion.

Osnovna škola za mene nije bilo neko iskustvo, stekla sam par prijatelja, koji su mi prijatelji i danas. Ali ništa drugo nije vredno pomena. Čitala sam Agatu Kristi, svirala violončelo, patila zbog svog nosa i toga što nisam mršava, mučila se s komunikacijom s drugim ljudima i borila se s depresijom. U osmom razredu sam se ofarbala u crveno, i promenila sebi život.
Zvuči melodramatično, ali i tačno.Crvena kosa, osim očigledne fizičke promene, učinila je da se osećam kao da sam po nečemu drugačija od ostalih. Kasnije, u srednjoj školi, crvena kosa simbolizovala je bunt, rokera, kul devojku i automatski prolaz u društvu alternative.
Par ljubavnih priča kasnije, upisala sam filolški i krenula u borbu protiv straha od ljudi. Moja oblast studiranja – bohemistika – omogućila mi je da u malom gradu u Češkoj završim 6ti semestar, a potom u Pragu i 7mi semestar. Prvi put u studentskom domu, prvi put sama s novcem, prvi put slobodna u stranoj zemlji, maštala sam tokom dugih šetnji Pragom o budućnosti koja je u tim godinama gotovo uvek neizvesna. Bila sam srećna, ne samo zato što je u Češkoj prevoz uvek tačan ili zato što u njihovim marketima popust zaista znači popust; već zato što sam se osećala kao da, iako je neizvesno, sama kontrolišem kuda idem. Moje odluke su moje i moje greške su samo moje.
Danas sedim u kancelariji kroz čiji prozor vidim prozor od prekoputa, i na njemu ženu kojoj se iz šolje izdiže para. Zamišljam da je i njena autobiografija isto kao i moja puna malih ničega koji zajedno daju jednu jedinu nju. Veliko Nešto u svetu punom malih nas.