I tako, mesecima bez potrebe da pišem, nađem se ispred laptopa dok čekam Baneta da namesti Skajp i odjednom shvatam da je jesen već počela, i da je vreme. Sreća u nesreći što je on bio u nemogućnosti da(ili je odustao) da popravi svoj Skajp, te je moja inspiracija imala svu slobodu koju joj vreme pruža.
Ukratko, šta se desilo dok je moj spisateljski deo ličnosti dangubio:
(Ovo je vid dnevika. Napomena za one koji očekuju nešto Adrijan-Molovsko: ne očekujte ništa Adrijan-Molovsko.)
Prvi put sam se zaposlila. Dobila sam kompliment da sam vredna. Dobila sam kritiku da sam neretko dekoncentrisana. Takođe, kako sam taj posao dobila, tako sam ga se i odrekla. Pa ipak, i dalje radim. Ali, kao što mi neko reče, mnogo dramatičnije zvuči ''Dala sam otkaz!'' nego ''Rekla sam da ću raditi sve dok ne nađu nekog i, onda, možda 2,3 dana nedeljno''.
Kupila sam fotoaparat u julu, i to je najlepša stvar koja mi se dogodila cele godine. I da, mnogi su podigli obrvu kada sam im se pohvalila, i bili su u fazonu o-ne-još-jedna-koja-fotka-jer-misli-da-je-kul, ali meni preostaje samo da im pokažem srednji prst i da budem srećna.
Ova kupovina uslovila je moj odlazak u Berlin u okviru projekta, gde sam se zaljubila, rastužila, napila, skakala, pričala na engleskom, pričala na srpskom, pila vino sa Francuzom, pila pivo prvi put posle tri i po godine, pila Beherovku sa Čehom, navukla učesnike projekta na Beherovku, kupovala, razvijala svoje socijalne manire, upoznala divne ljude, jela Makedonski sir, kukala što sam se zaljubila, žalila se što me on neće, zaljubila se još malo, razočarala se, pa zaboravila na to, fotkala, snimala, malo se ljubila, mnogo se grlila na rastanku i otišla nazad za Pančevo (Previše grljenja za moj ukus, zapravo. Zagrljaji su mi preintimni da bi ih ljudi tako često koristili.).
Svesna sam da svog Stranca koji trenutno živi u StranomGradu neću više nikada videti, ali meni preostaje samo da slegnem ramenima i da budem srećna.
Takođe, kako nekim starim ljubavima zaborava nema, a kad živiš u malom gradu nemoguće je ne naletati na neke od njih, tako sam ja nanovo zaplovila vodama neuzvraćene ljubavi od prošle zime, samo sada sa mnogo manjim mogućnostima da ga viđam. Jer, zašto lako kad može komplikovano i ostale duhovite doskočice prikladne za ovakvu agoniju poput moje. Takođe, dobijam napade panike u onim retkim momentima kada ga zapravo i vidim; ne umem da mislim, mozak mi je kaša, nemam pojma šta sam rekla i, (što je mnogo gore) nemam pojma ni šta je on rekao, pa kad me drugarice pitaju o čemu smo pričali ja mogu da se setim samo onih glupavih delova kao što je cena reciklirane plastike ili Ajvanhova frizura. A svi znamo da je obavezni proces igre nagađanja ''Šta-je-mislio-kad-je-to-rekao?'' prilično beskorisan kada su tako idiotske teme u pitanju, jer ni kakav master-mind ne bi mogao da pronađe znake naklonosti u rečenici ''mislim da je kilogram oko 300 dinara, ali znaš li koliko njima treba toga, plus ti su kontejneri užasno ružni.''. Dodatak ironiji je taj što nemam problem sa tim da mnogi drugi znaju da mi se dopada, ali njemu ne smem da kažem. Jer, logiko jeb'se, volim da budem glupa.
Ali, ako ništa drugo, i nije mi tako teško što sam Stranca ostavila za sobom, jer imam jednog sasvim drugačijeg stranca odmah ovde u Pančevu, i, mada je svima muka od recikliranih zaljubljenosti, poznanstva i ljubavi ja još uvek nekako uspevam tu mučninu da ukrotim.
Takođe, fakultet mi počinje kroz dva dana. Štrajkuje se, i štrajkovaće se. Ja planiram da pravim gužvu jer tog dana nemam predavanja. Takav sam buntovnik.
I iskreno, imam dvadeset godina, i ne znam šta hoću od života - osim da bude lep. Ne znam kako do toga, ali meni preostaje samo da đuskam, fotkam, ponašam se kao zaljubljena školarka i - naravno - da budem srećna.
Krenula je svojim tihim koracima po pločniku moga
uma. Njene nove patike deluju staro i pohabano, ali ja znam da su nove i znam
da se jako potrudila da izazove utisak iznošenosti. Uvek je bila neobična.
Neobično lepa, neobično pametna, neobično privlačna. Dok korača graciozno na
njoj su sofisticirani i njeni prsti, i njeni pokreti dok sklanja kosu
neukrotivu poput samog svemira. Gledao sam je dok je uvlačila dim cigarete,
dubok udah, sklopljene oči i zabačena glava, taj izraz spokoja koji sliči onom
kojeg bi imala posle seksa, to uživanje u slatko-gorkom zadovoljstvu na koje se
navukla, taj teški teret koji skoro da biva odbačen posle takvih činova. Oh,
kako je samo sjajna njena reč i glatka njena misao. Koliko je samo prašnjavih
kutaka i zaboravljenih izraza ona izvlačila iz razderane košuljice vremena.
Koliko sam je ja mrzeo i želeo, a koliko nisam mogao da doprem do njenih
zamagljenih očiju. Sve što bih dobio od nje bio je skoro memljiv pogled i po
koje zapetljano klupko reči. Rafal psovki i bujicu nerazumljivih poslovica za
koje nikada nisam bio siguran da li su zaista postojale ili ih je ona
izmišljala. Čini se nestvarnom, i ova priča i ona sama. I ja sebi ponekad tako
delujem - nepoznato i daleko, neprivlačno i licemerno, ali pomirio sam se sa
takvim stanjem stvari. Ne može čovek da živi u ludnici njenog postojanja a da
ne posumnja u sopstveno, kao što ni bogomoljka ne može da se odupre zovu ženke
koja će ga posle parenja neizbežno ubiti. Ipak, ona nije bogomoljka. Ja svakako
ne bih bio njen izabranik.
Put po kojem ona hoda za mene je ognjeno žarište. Ona se smejala kada sam joj
to rekao. Pogladila me je po kosi i promrljala nešto o Božijim izaslanicima.
Tada sam se osetio kao dete i zaćutao sam pocrvenevši. Kasnije sam se u takvim
situacijama nalazio sve češće, a ona bi u tim trenucima praskala u smeh i
odlazila vrteći glavom i sejući sve svoje divote po sobi. Ja bih gledao za
njom, dugo, baš kao što i sada to činim. Ona je odlazila od mene, i meni se
vraćala, iako nikada zaista i zasigurno prisutna. Sve sam njene metamorfoze
ispratio. I one mučne, i one malo manje mučne. Za mene su sve bile podjednako
zamorne. Ali bio sam tu, navučen na njenu pojavu, na njeno ispijeno lice i
njene tanke usne, zapetljan u njene duge ruke i duge noge beskrajno bele poput
školjki koje smo pronalazili na plažama dok smo igrali još jednu bespotrebnu
predstavu u kojoj smo glumili poznanike. Mi nikada nismo spoznali jedno drugo,
nikoga, pa ni sebe. Sa danima i godišnjim dobima koja se provlače i dodaju nam
godine poput godova na drveću, i mi dodajemo tradicije i mane. A ja sam nju
pokušao da razumem, da je posedujem koliko je to u čovečijoj moći a da ne
narušuje ljudska prava, ali nisam uspeo da pomirišem đumbirasti miris njene
kože, već sam samo bio obmanjivan njenim bisernim sjajem.
Jednom sam je video kako plače. Njene su suze bile teške i poput sidra su me
vukle na dno. Ona je jecala, pa bi se smejala. Vikala bi, a onda se
izvinjavala. Pevala je kroz grcaje i prepuštala se silnoj dubini sopstvene
tuge, ne umeći to drugačije da izrazi. Valjala se po podu, a prosuti pepeo
lepio joj se za lice dok je slušala prelepu, no mučnu kompoziciju Prajsnera (http://www.youtube.com/watch?v=1MOkUwbAdEU)
ispevanu za prijatelja kojeg je izgubio. I ona je tada izgubila prijatelja.
Izgubila je sebe, jer je ona sama bila taj izgubljeni prijatelj. Nije znala
kako će funkcionisati tako otkinuta od sebe, istrzana i odnesena ko zna gde,
rasuta po ko zna kojim pećinama i livadama.
Za nju je sloboda bila zastrašujuća, no opet neophodna. Kavez joj je bio
uobičajenost, bilo to tumačeno bukvalno ili u kakvom prenesenom značenju. Njene
cvetne haljine lelujale su po vetru i pratile pokrete tankih vlasi trave, a ona
bi gledala u sunce i hitrim pokretima usana pokazivala bi šta oseća. Ti kratki
momenti izražavali su toliku težinu njenih emocija, a ona bi potom izmučena
legla na travu i gladila zemlju pričajući joj priče o dalekim zvezdama i
prirodnim satelitima.
U ono vreme, ona je pod velom krila svoj očaj, a ja sam pod maskom krio svoju
nemoć. Na neki način oboje smo bili prevaranti, i lažno je sve što je sa nama
bilo u vezi. Njene su povesti bile bogatije i suptilnije, i ona je imala tu moć
da pravi groteskno od svega čega bi se mašila, dok bi moje priče posle njenih
zvučale prazno i ukvareno. I sa svim njenim manama, ljudi je vole. Ona je za
njih zagonetka, jedna od onih kojima pripisuju samo nebeska rešenja. I žale je
koliko joj se i dive. Ona je sama po sebi kontradiktorna, stoga nemoguća. Ona
je čudo, ona je sjaj.
I ako imam nekih moći one pred njenima izblede. Ja nisam jak. Nisam mirisan.
Nisam nikakav znalac. Ja sam budala očarana varalicom. Ona je snaga umiruće
ptice. I mi smo pakt.
Njoj to i nije važno.
Ona na neki način mene ni ne zna, pa je puštam da se kreće svojim tihim
koracima po pločniku moga uma, jer, kako kaže jedna pesma: ''Kada odeš ti, gde
ću ja?''
