''Kada odeš ti, gde ću ja?''*

Krenula je svojim tihim koracima po pločniku moga uma. Njene nove patike deluju staro i pohabano, ali ja znam da su nove i znam da se jako potrudila da izazove utisak iznošenosti. Uvek je bila neobična. Neobično lepa, neobično pametna, neobično privlačna. Dok korača graciozno na njoj su sofisticirani i njeni prsti, i njeni pokreti dok sklanja kosu neukrotivu poput samog svemira. Gledao sam je dok je uvlačila dim cigarete, dubok udah, sklopljene oči i zabačena glava, taj izraz spokoja koji sliči onom kojeg bi imala posle seksa, to uživanje u slatko-gorkom zadovoljstvu na koje se navukla, taj teški teret koji skoro da biva odbačen posle takvih činova. Oh, kako je samo sjajna njena reč i glatka njena misao. Koliko je samo prašnjavih kutaka i zaboravljenih izraza ona izvlačila iz razderane košuljice vremena. Koliko sam je ja mrzeo i želeo, a koliko nisam mogao da doprem do njenih zamagljenih očiju. Sve što bih dobio od nje bio je skoro memljiv pogled i po koje zapetljano klupko reči. Rafal psovki i bujicu nerazumljivih poslovica za koje nikada nisam bio siguran da li su zaista postojale ili ih je ona izmišljala. Čini se nestvarnom, i ova priča i ona sama. I ja sebi ponekad tako delujem - nepoznato i daleko, neprivlačno i licemerno, ali pomirio sam se sa takvim stanjem stvari. Ne može čovek da živi u ludnici njenog postojanja a da ne posumnja u sopstveno, kao što ni bogomoljka ne može da se odupre zovu ženke koja će ga posle parenja neizbežno ubiti. Ipak, ona nije bogomoljka. Ja svakako ne bih bio njen izabranik.
Put po kojem ona hoda za mene je ognjeno žarište. Ona se smejala kada sam joj to rekao. Pogladila me je po kosi i promrljala nešto o Božijim izaslanicima. Tada sam se osetio kao dete i zaćutao sam pocrvenevši. Kasnije sam se u takvim situacijama nalazio sve češće, a ona bi u tim trenucima praskala u smeh i odlazila vrteći glavom i sejući sve svoje divote po sobi. Ja bih gledao za njom, dugo, baš kao što i sada to činim. Ona je odlazila od mene, i meni se vraćala, iako nikada zaista i zasigurno prisutna. Sve sam njene metamorfoze ispratio. I one mučne, i one malo manje mučne. Za mene su sve bile podjednako zamorne. Ali bio sam tu, navučen na njenu pojavu, na njeno ispijeno lice i njene tanke usne, zapetljan u njene duge ruke i duge noge beskrajno bele poput školjki koje smo pronalazili na plažama dok smo igrali još jednu bespotrebnu predstavu u kojoj smo glumili poznanike. Mi nikada nismo spoznali jedno drugo, nikoga, pa ni sebe. Sa danima i godišnjim dobima koja se provlače i dodaju nam godine poput godova na drveću, i mi dodajemo tradicije i mane. A ja sam nju pokušao da razumem, da je posedujem koliko je to u čovečijoj moći a da ne narušuje ljudska prava, ali nisam uspeo da pomirišem đumbirasti miris njene kože, već sam samo bio obmanjivan njenim bisernim sjajem.
Jednom sam je video kako plače. Njene su suze bile teške i poput sidra su me vukle na dno. Ona je jecala, pa bi se smejala. Vikala bi, a onda se izvinjavala. Pevala je kroz grcaje i prepuštala se silnoj dubini sopstvene tuge, ne umeći to drugačije da izrazi. Valjala se po podu, a prosuti pepeo lepio joj se za lice dok je slušala prelepu, no mučnu kompoziciju Prajsnera (http://www.youtube.com/watch?v=1MOkUwbAdEU) ispevanu za prijatelja kojeg je izgubio. I ona je tada izgubila prijatelja. Izgubila je sebe, jer je ona sama bila taj izgubljeni prijatelj. Nije znala kako će funkcionisati tako otkinuta od sebe, istrzana i odnesena ko zna gde, rasuta po ko zna kojim pećinama i livadama.
Za nju je sloboda bila zastrašujuća, no opet neophodna. Kavez joj je bio uobičajenost, bilo to tumačeno bukvalno ili u kakvom prenesenom značenju. Njene cvetne haljine lelujale su po vetru i pratile pokrete tankih vlasi trave, a ona bi gledala u sunce i hitrim pokretima usana pokazivala bi šta oseća. Ti kratki momenti izražavali su toliku težinu njenih emocija, a ona bi potom izmučena legla na travu i gladila zemlju pričajući joj priče o dalekim zvezdama i prirodnim satelitima.
U ono vreme, ona je pod velom krila svoj očaj, a ja sam pod maskom krio svoju nemoć. Na neki način oboje smo bili prevaranti, i lažno je sve što je sa nama bilo u vezi. Njene su povesti bile bogatije i suptilnije, i ona je imala tu moć da pravi groteskno od svega čega bi se mašila, dok bi moje priče posle njenih zvučale prazno i ukvareno. I sa svim njenim manama, ljudi je vole. Ona je za njih zagonetka, jedna od onih kojima pripisuju samo nebeska rešenja. I žale je koliko joj se i dive. Ona je sama po sebi kontradiktorna, stoga nemoguća. Ona je čudo, ona je sjaj.
I ako imam nekih moći one pred njenima izblede. Ja nisam jak. Nisam mirisan. Nisam nikakav znalac. Ja sam budala očarana varalicom. Ona je snaga umiruće ptice. I mi smo pakt.
Njoj to i nije važno.
Ona na neki način mene ni ne zna, pa je puštam da se kreće svojim tihim koracima po pločniku moga uma, jer, kako kaže jedna pesma: ''Kada odeš ti, gde ću ja?''

http://www.youtube.com/watch?v=24b7Fj7FuTk




*Izgubljeni tekst iz 2012.