A?!

 

   I tako, mesecima bez potrebe da pišem, nađem se ispred laptopa dok čekam Baneta da namesti Skajp i odjednom shvatam da je jesen već počela, i da je vreme. Sreća u nesreći što je on bio u nemogućnosti da(ili je odustao) da popravi svoj Skajp, te je moja inspiracija imala svu slobodu koju joj vreme pruža.
     Ukratko, šta se desilo dok je moj spisateljski deo ličnosti dangubio:
(Ovo je vid dnevika. Napomena za one koji očekuju nešto Adrijan-Molovsko: ne očekujte ništa Adrijan-Molovsko.)
     Prvi put sam se zaposlila. Dobila sam kompliment da sam vredna. Dobila sam kritiku da sam neretko dekoncentrisana. Takođe, kako sam taj posao dobila, tako sam ga se i odrekla. Pa ipak, i dalje radim. Ali, kao što mi neko reče, mnogo dramatičnije zvuči ''Dala sam otkaz!'' nego ''Rekla sam da ću raditi sve dok ne nađu nekog i, onda, možda 2,3 dana nedeljno''.
     Kupila sam fotoaparat u julu, i to je najlepša stvar koja mi se dogodila cele godine. I da, mnogi su podigli obrvu kada sam im se pohvalila, i bili su u fazonu o-ne-još-jedna-koja-fotka-jer-misli-da-je-kul, ali meni preostaje samo da im pokažem srednji prst i da budem srećna.
Ova kupovina uslovila je moj odlazak u Berlin u okviru projekta, gde sam se zaljubila, rastužila, napila, skakala, pričala na engleskom, pričala na srpskom, pila vino sa Francuzom, pila pivo prvi put posle tri i po godine, pila Beherovku sa Čehom, navukla učesnike projekta na Beherovku, kupovala, razvijala svoje socijalne manire, upoznala divne ljude, jela Makedonski sir, kukala što sam se zaljubila, žalila se što me on neće, zaljubila se još malo, razočarala se, pa zaboravila na to, fotkala, snimala, malo se ljubila, mnogo se grlila na rastanku i otišla nazad za Pančevo (Previše grljenja za moj ukus, zapravo. Zagrljaji su mi preintimni da bi ih ljudi tako često koristili.).
Svesna sam da svog Stranca koji trenutno živi u StranomGradu neću više nikada videti, ali meni preostaje samo da slegnem ramenima i da budem srećna.
     Takođe, kako nekim starim ljubavima zaborava nema, a kad živiš u malom gradu nemoguće je ne naletati na neke od njih, tako sam ja nanovo zaplovila vodama neuzvraćene ljubavi od prošle zime, samo sada sa mnogo manjim mogućnostima da ga viđam. Jer, zašto lako kad može komplikovano i ostale duhovite doskočice prikladne za ovakvu agoniju poput moje. Takođe, dobijam napade panike u onim retkim momentima kada ga zapravo i vidim; ne umem da mislim, mozak mi je kaša, nemam pojma šta sam rekla i, (što je mnogo gore) nemam pojma ni šta je on rekao, pa kad me drugarice pitaju o čemu smo pričali ja mogu da se setim samo onih glupavih delova kao što je cena reciklirane plastike ili Ajvanhova frizura. A svi znamo da je obavezni proces igre nagađanja ''Šta-je-mislio-kad-je-to-rekao?'' prilično beskorisan kada su tako idiotske teme u pitanju, jer ni kakav master-mind ne bi mogao da pronađe znake naklonosti u rečenici ''mislim da je kilogram oko 300 dinara, ali znaš li koliko njima treba toga, plus ti su kontejneri užasno ružni.''. Dodatak ironiji je taj što nemam problem sa tim da mnogi drugi znaju da mi se dopada, ali njemu ne smem da kažem. Jer, logiko jeb'se, volim da budem glupa.
Ali, ako ništa drugo, i nije mi tako teško što sam Stranca ostavila za sobom, jer imam jednog sasvim drugačijeg stranca odmah ovde u Pančevu, i, mada je svima muka od recikliranih zaljubljenosti, poznanstva i ljubavi ja još uvek nekako uspevam tu mučninu da ukrotim.
     Takođe, fakultet mi počinje kroz dva dana. Štrajkuje se, i štrajkovaće se. Ja planiram da pravim gužvu jer tog dana nemam predavanja. Takav sam buntovnik.
I iskreno, imam dvadeset godina, i ne znam šta hoću od života - osim da bude lep. Ne znam kako do toga, ali meni preostaje samo da đuskam, fotkam, ponašam se kao zaljubljena školarka i - naravno - da budem srećna.