zimski blog

Znate kako u serijama i filmovima glumci budu ranjeni a onda nekako, snagom adrenalina (ili snagom scenarija) uspeju da pobede potpuno zdrave ljude koji su neretko trenirane ubice?

E ja nisam takva.

Danas imam blagu temperaturu, i čim sam od toplomera dobila dokaz za to, odjednom me je spopala vrtoglvica, neverovatna slabost, osećaj težine u glavi (umetnuti ovde vic o šupljem mozgu) i jedva sam se dogegala do glavne autobuske JKP-ATP (čak sam sebi dozvolila da krenem koji minut ranije kako ne bih morala ovako malaksala da žurim). Da me je napao neko zavezanih ruku, odsečene noge i slep, pobedio bi. Isto tako sam se jedva dovukla kući, razmišljajući o tim akcionim junacima koji čine da u filmovima meci ne deluju tako smrtonosno (recimo, setimo se onih „O-metak-te-je-samo-okrznuo” momenata). Metak je u pitanju. Stvarčica bez koje oružije nema baš neku funkciju. Taj metak. ALO.
No, dobro. Skrećem sa teme.
Dakle, dolazim kući. Ceo dan se radujem svojoj toploj sobi, vrućem čaju i najnovijem filmu Džejka Džilenhala (u pitanju je „Nightcrawler” o kom ću definitivno da pišem detaljnije uskoro), jer mi je krevet sada okrenut tačno gledajući u monitor od kompa, a ne pod uglom od devedeset stepeni, pozicija drugačija nazvana samo-kreten-namešta-sebi-krevet-u-najneudobniji-položaj-za-gledanje-monitora. Gledam film, odličan je. Da li zato što sam zadovoljna filmom, ili zato što je decembar počeo, nakon filma uzimam u ruke čekić i počinjem da zakucavam ploče koje su poodpadale sa zida, odmotavam novogodišnje lampice i širim ih po sobi. U pozadini se čuje http://8tracks.com/mississippi-isabela/winter-days, i to me gura u dalji zanos pa nakon što sam pokačila sve što je ostalo da se okači, počinjem da pravim disko kuglu od nekih perlica, i time se zabavljam narednih dvadeset minuta.
Iskreno, užasno izgleda.
Neću čak ni da napišem kako sam je napravila. Jako je ružna, i ne liči na disko kuglu, ali ja sam je svejedno zavezala i okačila o lampu i sada stoji tako, ponosna na svoju disfunkcionalnost.
Ali, u čemu je poenta?
U decembru.
Došao je, kao i svake godine do sada. Sneg još nije pao, a kada se to bude dogodilo, putevi će biti zavejani i ljudi će biti zaglavljeni na autoputu. Takođe, kada prvi put ove godine padne sneg ja ću biti jako srećna. Već posle dva dana želeću proleće. Osim toga, ljudi će da se grudvaju, klizaju, skijaju, prave sneška, idu na zimovanje i sve te ostale stvari. Zimi vazduh miriše na smog, i sve će me to nepogrešivo podsećati na zaljubljenost i nežnost, ostavljajući me na milost i nemilost melanholičnim mislima - kao i svake godine. Ali pored svega toga, niko ne može da oduzme moju ljubav prema novogodišnjem kiču koju je moja majka u mene usadila. Na tome joj hvala, jer mi je dala razlog da se zimi radujem. Hvala joj na još mnogo čemu, ali možda najviše baš na ovome (i na iznenadnom obroku iz Meka kojim me je iznenadila u jedan ujutru), jer se poput deteta radujem kada ukrase grad, jer jedva čekam da okitim jelku, jer zbog svega toga znam napamet „Love Actually” i zato što sve to čini zimu podnošljivom.

Dakle, srećan vam decembar.

?

Dan u drugom životu

Sunce je rešilo da se druži.
Cela grupa ga je dočekala spremna, naoružana naočarima za sunce, a neki sklopljenih očiju - jer sunce nas, padajući na zatvorene kapke, podseća da je leto gotovo, i da sada treba ugrabiti svaki njegov zrak.
Ima nečeg u tome što sam daleko od kuće. Kafa je drugačijeg ukusa, ljudi su slobodniji, a samoća se razlikuje od usamljenosti.
Njegove ruke, ukrašene narukvicama sa festivala, čupkaju travu na kojoj sedi: „Juče smo pričali o ljubavi,” kaže mi, „ i kada sam došao kući osećao sam teret na leđima zbog svog života. Želim da spavam i želim da pobegnem.”
Nisam mogla da mu kažem šta ja želim; možda je i očigledno; možda već zna; moguće da mu je jasno da šoljicu moram brzo i snažno da prinesem usnama, jer bi u suprotnom primetio da ne kontrolišem svoje prste, već da sami sviraju uvertire po vazduhu, kao da su život za sebe, kao da su oni rešili da mu pokažu šta želim jer ja ne mogu i ne znam kako.
Kažu da kada razgovaraš sa nekim novim, mozak radi duplo brže, i u trenutku kada me on pita šta sam radila juče, moj mozak duplo brže rešava da ne funkcioniše. Počinjem da pričam šta nisam radila, a momenti panike proleću kroz mene kao detlići, kljunom napred, rešeni da me zakucaju za zemlju.
„Da,” nasmejala sam se, „zato ja ne želim da se vratim...sve stvari koje me čekaju nerešene.”. U tom trenutku istina je da nema nerešenih stvari, i život je isti; ako se nove stvari i dešavaju, pored mene prolaze kao plastične kese koje lelujaju gradom - vidim ih ali se ne dotičemo - let im traje koliko i vetar, a onda padaju na zemlju i rastaču se tamo gde su se zatekle.„Da,” nasmejala sam se, „zato ja ne želim da se vratim...sve stvari koje nisu ovde deluju mučno, do te mere da su gotovo nerealne, zgurane u ćošak uma u kom se užasne stvari dešavaju drugim ljudima, a ne meni.”, ali to mu ne govorim. O tome ćutim, a govorim mu o drugim stvarima, dok su njegove oči uprte u mene i ponašaju se kao da sve što sluša ima suštinsku važnost - svejedno da li ja pričam o filmovima, ili mu neko objašnjava neki problem i moli ga za pomoć: svaki put on sluša sa zanimanjem, uzima sekundu ili dve u kojima procesuira ono što je čuo.
„Aha.” klima glavom, „Imam rešenje.” i spremno odlazi da spasi svet, ili dan, ili sve to zajedno kao da je to nešto što čini dva do tri puta dnevno.
Olako, kao da tera muvu sa ramena, odmahuje i odlazi, a ja ostajem sama da se pitam šta je to što ovde čini ukus kafe drugačijim, ljude slobodnijim a samoću različitom od usamljenosti.


Za stranca iz Berlina,
napisano tamo.

BIVŠI POTENCIJAL

Mogli bismo da slušamo muziku

i pričamo o zanimljivim stvarima.

Mogli bismo da se izgubimo negde u Beogradu

uzmemo nasumice autobus i izađemo na

nepoznatoj stanici.

Mogli bismo da gledamo serije

i nagađamo šta će se desiti u sledećoj epizodi

i da zajedno odbrojavamo dane do naredne sezone.

Mogli bismo da tražimo jeftine aranžmane za more

i da subotom po podne sednemo u kola i vozimo se

i glasno pevamo uz muziku sa fleša.

Mogli bismo da oformimo bend.

Mogli bismo da idemo na koncerte

i čekamo prevoz zagrljeni jer je hladno.

Mogli bismo da gledamo filmove

i da o njima raspravljamo satima posle.

Mogli bismo da se šetamo gradom

držeći se za ruke,

i da tražimo lepa mesta za sedenje,

zavučeni, skriveni

i naši.

Ti bi mogao da upoznaš moju rodbinu 

ja bih mogla da upoznam tvoju

i uvek bismo imali koga da vodimo na

dosadna porodična dešavanja.

Mogli bismo da imamo glupe nadimke

koje ne bismo smeli da koristimo u javnosti.

Mogli bismo da kažemo jedno drugom najlepše

i najstrašnije

i najsramotnije

i najslađe stvari.

Mogli bismo da ogovaramo druge parove

ili da se smejemo kada oboje kažemo istu stvar

u isto vreme.

Mogli bismo da se ljubimo stalno,

i da vodimo ljubav stalno,

i da pijemo

i pijani jedno drugo vodimo kući.

Mogli bismo da kuvamo zajedno

ili jedno za drugo

i da kasno u noć

šapućemo jedno drugom koliko smo srećni.

Mogli bismo sve to

i mogli bismo mnogo više,

da smo samo nastavili

da se volimo.