Dan u drugom životu

Sunce je rešilo da se druži.
Cela grupa ga je dočekala spremna, naoružana naočarima za sunce, a neki sklopljenih očiju - jer sunce nas, padajući na zatvorene kapke, podseća da je leto gotovo, i da sada treba ugrabiti svaki njegov zrak.
Ima nečeg u tome što sam daleko od kuće. Kafa je drugačijeg ukusa, ljudi su slobodniji, a samoća se razlikuje od usamljenosti.
Njegove ruke, ukrašene narukvicama sa festivala, čupkaju travu na kojoj sedi: „Juče smo pričali o ljubavi,” kaže mi, „ i kada sam došao kući osećao sam teret na leđima zbog svog života. Želim da spavam i želim da pobegnem.”
Nisam mogla da mu kažem šta ja želim; možda je i očigledno; možda već zna; moguće da mu je jasno da šoljicu moram brzo i snažno da prinesem usnama, jer bi u suprotnom primetio da ne kontrolišem svoje prste, već da sami sviraju uvertire po vazduhu, kao da su život za sebe, kao da su oni rešili da mu pokažu šta želim jer ja ne mogu i ne znam kako.
Kažu da kada razgovaraš sa nekim novim, mozak radi duplo brže, i u trenutku kada me on pita šta sam radila juče, moj mozak duplo brže rešava da ne funkcioniše. Počinjem da pričam šta nisam radila, a momenti panike proleću kroz mene kao detlići, kljunom napred, rešeni da me zakucaju za zemlju.
„Da,” nasmejala sam se, „zato ja ne želim da se vratim...sve stvari koje me čekaju nerešene.”. U tom trenutku istina je da nema nerešenih stvari, i život je isti; ako se nove stvari i dešavaju, pored mene prolaze kao plastične kese koje lelujaju gradom - vidim ih ali se ne dotičemo - let im traje koliko i vetar, a onda padaju na zemlju i rastaču se tamo gde su se zatekle.„Da,” nasmejala sam se, „zato ja ne želim da se vratim...sve stvari koje nisu ovde deluju mučno, do te mere da su gotovo nerealne, zgurane u ćošak uma u kom se užasne stvari dešavaju drugim ljudima, a ne meni.”, ali to mu ne govorim. O tome ćutim, a govorim mu o drugim stvarima, dok su njegove oči uprte u mene i ponašaju se kao da sve što sluša ima suštinsku važnost - svejedno da li ja pričam o filmovima, ili mu neko objašnjava neki problem i moli ga za pomoć: svaki put on sluša sa zanimanjem, uzima sekundu ili dve u kojima procesuira ono što je čuo.
„Aha.” klima glavom, „Imam rešenje.” i spremno odlazi da spasi svet, ili dan, ili sve to zajedno kao da je to nešto što čini dva do tri puta dnevno.
Olako, kao da tera muvu sa ramena, odmahuje i odlazi, a ja ostajem sama da se pitam šta je to što ovde čini ukus kafe drugačijim, ljude slobodnijim a samoću različitom od usamljenosti.


Za stranca iz Berlina,
napisano tamo.