zimski blog

Znate kako u serijama i filmovima glumci budu ranjeni a onda nekako, snagom adrenalina (ili snagom scenarija) uspeju da pobede potpuno zdrave ljude koji su neretko trenirane ubice?

E ja nisam takva.

Danas imam blagu temperaturu, i čim sam od toplomera dobila dokaz za to, odjednom me je spopala vrtoglvica, neverovatna slabost, osećaj težine u glavi (umetnuti ovde vic o šupljem mozgu) i jedva sam se dogegala do glavne autobuske JKP-ATP (čak sam sebi dozvolila da krenem koji minut ranije kako ne bih morala ovako malaksala da žurim). Da me je napao neko zavezanih ruku, odsečene noge i slep, pobedio bi. Isto tako sam se jedva dovukla kući, razmišljajući o tim akcionim junacima koji čine da u filmovima meci ne deluju tako smrtonosno (recimo, setimo se onih „O-metak-te-je-samo-okrznuo” momenata). Metak je u pitanju. Stvarčica bez koje oružije nema baš neku funkciju. Taj metak. ALO.
No, dobro. Skrećem sa teme.
Dakle, dolazim kući. Ceo dan se radujem svojoj toploj sobi, vrućem čaju i najnovijem filmu Džejka Džilenhala (u pitanju je „Nightcrawler” o kom ću definitivno da pišem detaljnije uskoro), jer mi je krevet sada okrenut tačno gledajući u monitor od kompa, a ne pod uglom od devedeset stepeni, pozicija drugačija nazvana samo-kreten-namešta-sebi-krevet-u-najneudobniji-položaj-za-gledanje-monitora. Gledam film, odličan je. Da li zato što sam zadovoljna filmom, ili zato što je decembar počeo, nakon filma uzimam u ruke čekić i počinjem da zakucavam ploče koje su poodpadale sa zida, odmotavam novogodišnje lampice i širim ih po sobi. U pozadini se čuje http://8tracks.com/mississippi-isabela/winter-days, i to me gura u dalji zanos pa nakon što sam pokačila sve što je ostalo da se okači, počinjem da pravim disko kuglu od nekih perlica, i time se zabavljam narednih dvadeset minuta.
Iskreno, užasno izgleda.
Neću čak ni da napišem kako sam je napravila. Jako je ružna, i ne liči na disko kuglu, ali ja sam je svejedno zavezala i okačila o lampu i sada stoji tako, ponosna na svoju disfunkcionalnost.
Ali, u čemu je poenta?
U decembru.
Došao je, kao i svake godine do sada. Sneg još nije pao, a kada se to bude dogodilo, putevi će biti zavejani i ljudi će biti zaglavljeni na autoputu. Takođe, kada prvi put ove godine padne sneg ja ću biti jako srećna. Već posle dva dana želeću proleće. Osim toga, ljudi će da se grudvaju, klizaju, skijaju, prave sneška, idu na zimovanje i sve te ostale stvari. Zimi vazduh miriše na smog, i sve će me to nepogrešivo podsećati na zaljubljenost i nežnost, ostavljajući me na milost i nemilost melanholičnim mislima - kao i svake godine. Ali pored svega toga, niko ne može da oduzme moju ljubav prema novogodišnjem kiču koju je moja majka u mene usadila. Na tome joj hvala, jer mi je dala razlog da se zimi radujem. Hvala joj na još mnogo čemu, ali možda najviše baš na ovome (i na iznenadnom obroku iz Meka kojim me je iznenadila u jedan ujutru), jer se poput deteta radujem kada ukrase grad, jer jedva čekam da okitim jelku, jer zbog svega toga znam napamet „Love Actually” i zato što sve to čini zimu podnošljivom.

Dakle, srećan vam decembar.

?