Both Sides Now

Više ne čitam.
Ponekad. U WC-u, ili kada čekam nekog u kafiću, ili ako sam na predavanju na kome se dosađujem. Čitam kad mi je dosadno. Čitam jer mi je prazna baterija.
Više ne čitam iskreno.
A nekada ranije sam čitala stalno. Pustila bih CD u sobi, vrtela ga bezbroj puta, a kasnije vezivala poneku pesmu za određeni događaj u knjizi.
I sada, kada čujem neku od tih pesama, mogu da prizovem sliku u glavi: krupan kadar na stranicu iz nekog polu-ležećeg položaja, peckanje očiju (jer je vreme za spavanje odavno prošlo) i muzika.
Tada sam imala manje od petnaest godina.
Nikad nisam imala dečka.
Svirala sam violončelo.
Mrzela sam osnovnu školu. Negde oko tog doba, trinaest-četrnaest-petnaest godina, prvi put počinjem da procenjujem šta sve sa mnom ne valja.
Nos.
Butine.

Sa četrnaest sam našla prvog dečka. Moje česte upale ušiju su nakon toga nestale - baš kao što je doktor sa Instituta za majku i dete rekao da će biti. Upale ušiju na nervnoj bazi, zato što nemam dečka. Trajalo je mesec dana, poljubili smo se jednom.
U tom periodu sam napravila MySpace. Divila sam se grupici drugaka i prvaka iz Gimnazije: nosili su starke, slušali Green Day. Bilo ih je i muških i ženskih. Bili su velika ekipa. Neki od njih su već duže vreme bili u vezama.
Odbijala sam da vežbam violončelo.
Počela sam da čitam knjige u malo manjem broju.
Nos.
Butine.
Strah od toga da ću loše da se ljubim.

Kada sam se ofarbala u crveno prvi put, to je bilo nešto malo pred moj petnaesti rođendan. Kada sada razmišljam o tome, mislim da je to jedna od najboljih stvari koje sam uradila. Pre toga sam imala periode kada sam plakala danima, i prvi put sam pokušala da opišem sebi bol koji sam osećala u grudima. Shvatila sam zašto se kaže „slomljeno srce” - samo moje niko nije slomio. Ja sam bila nesrećna sama od sebe. Ništa mi nije valjalo.
Do tad.
Sećam se scene: bio je april, sijalo je sunce. Išla sam ulicom, i gledala na gore kroz crvenu šišku.
Bila sam spremna da krenem u Gimnaziju.
Bila sam spremna da prestanem da sviram violončelo.
Bila sam spremna da se prebacim sa MySpace-a na Facebook.
Bila sam spremna da prestanem da čitam knjige.
Nos.
Butine.
Strah od toga da ću loše da se ljubim.
Strah od toga da posle četiri godine Gimnazije i dalje neću znati čime želim da se bavim.

Gimnazija je prošla. Neke sam strahove precrtala, ali uglavnom su se uvećali. Ono što ne valja kod mene, isto tako.
Nos je ostao. Butinama se pridružio veći deo mog tela. Strah od toga da se loše ljubim je prerastao u strah od toga da se nekom neće dopasti seks sa mnom. Strah od toga da posle četiri godine Gimnazije i dalje neću znati čime želim da se bavim, postao je strah od toga da možda nikada neću znati šta želim od života. Broj mojih najdražih se znatno smanjio. Plašim se usamljenosti. Plašim se da mislim o sebi. Plašim se da će ovo biti najlepši period mog života, jer to znači da će od ovog biti lošije.
Tetovirala sam se.
Zaljubila sam se. Nekoliko puta.
Dvojicu sam čak i volela. Jednog sam bila jako blizu da volim, pre nego što se to naglo prekinulo. Taj me je najviše boleo.
Dobila sam mačku. Prvih nekoliko meseci sam imala košmare u kojima ga ubija lav ili krokodil.
Upisala sam faks za čiji prijemni mi je bilo potrebno najmanje pripreme.
Počela sam da radim na svom strahu od pričanja sa novim ljudima.
Kupila sam fotoaparat.
Shvatila sam da nemam motivacije.
Sama sam otišla u Berlin.
Shvatila sam da nemam ambicije.
Želim da ponovo sviram violončelo, ali to neću učiniti. Već sam zaboravila kako.
Nemam nikakav strah od smrti, ali želim da bude bezbolna.
Osoba koja je naglo porasla u mojim očima, do te mere da je postala jedna od najbližih, isto se tako naglo smanjila. Za pet dana, da budem precizna.
Stalno tragam za rešenjem. Stalno tragam za tim trenutkom kada će se moje oči sresti sa nečijim i kada će me zbog toga proći jeza.
Večeras sam zaključila da je ovo najniža tačka u mom životu.
A onda sam pomislila: „Za sad.”

Nadam se da za moj rođendan neće padati kiša.