Pakao sajtova za upoznavanje

(ili kako sam našla dečka) 

   
     Otprilike krajem aprila prošle godine, moj dečko A. i ja smo raskinuli.
Bili smo zajedno negde oko četiri meseca, i onda više nismo bili zajedno. Oboje smo bili razočarani ovim ishodom, ali iz različitih razloga. Ja sam nastavila da tragam, a i on je, sigurno. Pije kafu i čita novine, dok mu radni dan ne postane zauzet. Rutina koje se drži.
Prošao je maj. Zatim jun, jul, avgust i septembar. Na kratko, jesen je osvežila sećanja na uzbuđenje i zaljubljenost. Onda novembar i decembar - hladni i bez iznenađenja.
Poslednji dan godine 2014., histerično ulazim u Njujorker i prilazim odeljku sa donjim vešom. Uzimam prvi crveni brushalter koji vidim (u odgovarajućoj, nezavidnoj „A” veličini) i bez probe ga nosim na kasu. Toliko mi ne ide na ljubavnom planu da sam rešila da podlegnem sujeverju i nosim novi, crveni donji veš za doček Nove godine.
Januar. Crveni brus deluje efektivno koliko i da sam nosila brus zelene boje. Ili kao da ga nisam nosila uopšte. Za trenutak, tog januara, postajem zbunjena - hoću li ostati sama zauvek? Da li taj strah treba da me natera da tražim još upornije, ili da odustanem i prihvatim ono što možda inače ne bih? Imam 20 godina i teško mi je da nađem dečka. A život će da bude sve teži. I zbog toga samo još više počinjem da padam u depresiju.

M. ima Badoo. Sajt za upoznavanje koji funkcioniše po principu gps-a: ako je korisnik iz iste države kao i ti, u okviru kilometraže i starosnog doba koje podesiš, možeš da klikneš dugme čime ga obaveštavaš da ti se sviđaju njegove slike, ili profil, ili štaveć. Ako se i ti njemu dopadaš, neko od vas dvoje preduzima prvi korak, šalje poruku, i kontakt se ostvaruje. M., dakle, ima Badoo, i zadovoljna je. Koliko-toliko. Ima mnogo ponuda i mnogo poziva - na neke pristaje, mnogo više njih odbija. Ali gura nekako. Jedan dejt, drugi, peti. Samopouzdanje raste. A što i ne bi? M. je moderna, ne zanima je to što u Srbiji ovaj vid upoznavanja nije još uvek rasprostranjen. Ona smatra da je to jedini način za nju da upozna nekog novog, i zato, M. gura dalje. 

A ako može M., što ne bih mogla i ja? Tako razmišljam i pod izgovorom da mi je dosadno, prijavljujem se.
Ubacujem nekoliko svojih slika, upisujem uobičajene informacije: starost, visinu, težinu, boju kose, seksualno opredeljenje. Odeljak u kome treba da napišem šta tražim kod muškarca, ostavljam prazan. Ne očekujem da ću naći ono što tražim ovde, jer zapravo ne želim da upoznajem ljude koji u dvadesetim imaju potrebu za dejting sajtovima. Tu sam samu sebe smestila u jedan mali, psihološki paradoks.
Kada tek napraviš Badoo, imaš četiri dana premium paketa: možeš da vidiš ko je kliknuo da mu se dopadaš, možeš da vidiš ko ti je bio na profilu, možeš da vidiš ko je online/offline...ali, najvažnije, Badoo te „gura” svim korisnicima koji spadaju u okvir tvojih kriterijuma, stoga više ljudi ima priliku da te vidi u prvih nedelju dana nego ikada kasnije.
Prve večeri, pravim desetak ”konekcija”. Neki su krajnje simpatični, neki zapravo uopšte nisu moj tip, ali ako sam već napravila profil ovde (mislim ja) mogu i da izađem iz svojih okvira. Nekolicina njih mi se javlja, ista pitanja i isti odgovori - koliko imam godina, (iako piše gore na četu), odakle sam, čime se bavim, šta to studiram, kako mi ide, itd. Na četu mi se javlja jedan dečko, student, 25 godina, deluje normalno. Zadovoljna sam. Poslednji put šaram po listi onih kojima sam se dopala. Jedan od njih (N) mi zapada za oko. U meni se javlja nada da će mi se i on javiti. Još sam zadovoljnija.
Sećam se da sam se probudila gotovo ubeđena da će me ujutru čekati poruka od N. Umesto toga, stiže mi notifikacija da je bio na mom profilu. Pre pet sati. Razočarana, upuštam se u niz ponavljajućih konverzacija i bezvoljnog kliktanja na red fotografija. Dečko, dve godine mlađi od mene, iz grada Pančeva kao i ja, počinje sa mnom razgovor na četu. Pričamo o Gimnaziji, o profesorima, o njegovom prijemnom, o mom faksu. Prija mi da razgovaram sa nekim nepoznatim, o nebitnim temama (povremeno, ipak, bacam besno-čežnjive poglede u pravcu online ikonice korisnika N), nevino, bez ikakvog flerta. Osećam da ovaj sajt možda nije za mene.
U tom trenutku, N se ipak javlja. Priča počinje. U prvih pet rečenica napadamo birokratiju i žene sa šaltera; ispostavlja se da smo ogorčeni na iste šalteruše jer smo oboje sa Filološkog Fakulteta. U glavi mi odzvanja rečenica koju mi je M. mnogo puta izgovorila: „Ne zanosi se.”, i ja se zaista trudim da u tome uspem, ali njegova upotreba dijakritika (ili kako sam ja objašnjavala ljudima šta mi se to toliko sviđa: „Ali piše šđžćč!”) i dobar pravopis - kao jedna od stvari koje tražim kod muškarca  - otežavali su mi posao.
Pa ipak, posle dve nedelje dopisivanja sa N (odlazak na Badoo se sveo na čet sa njim), mi se dogovaramo da se nađemo. Ostavlja mi broj telefona, a po slici na Viberu ja zaključujem da je taj za kog se predstavlja. Kraj je januara, a ja odlazim na prvi dejt sa likom koga sam upoznala online.
Dan posle prvog, usledio je drugi izlazak. Nekoliko dana posle toga treći, a odmah zatim četvrti. Tad smo se i poljubili prvi put.
Od tad je prošlo skoro dva meseca. M. kaže da smo imali jako mnogo sreće što smo se našli tako kako jesmo, jer to nije uobičajeno. Ja se slažem, jer sam dva dana nakon što sam napravila sajt, polako želela da odustanem od cele priče, pa računam da se ne bismo ni upoznali da je bilo tako. (Ili to, ili je onaj brus ipak odradio svoju magiju)
Ja sam imala sreće.
Dozvoliću sebi da verujem da i on misli da je imao sreće.
Ne mislim da ću se ikada vraćati na Badoo, čak iako sam zahvaljujući njemu sada ovde gde jesam. Ali to ne znači da nešto nije u redu sa onima koji tamo pokušavaju.Kad sam im rekla da sam napravila sajt, drugarice su mi se uglavnom smejale, govorile su kako bi one to napravile možda iz zajebancije, da zezaju očajnike na takvim sajtovima, iz dosade. Mnogi od njih to i zaslužuju. Zaista verujem da većmom ljudi u Srbiji nisu spremni da sajtove za upoznavanje koriste za ono što jesu - dejting sajtovi, mesto gde se ljudi nalaze zarad nečeg više od kres-šeme sa strane, ili veze na jednu noć. A upravo je takvih najviše: onih koji bi da krešu bez obaveza dok ih kod kuće neretko čeka devojka/žena sa detetom. A opet, ima i nekolicina normalnih tipova, čiji su motivi sasvim drugačiji.
U redu je što je ljudima lakše da komuniciraju preko kompjutera, ali treba da prepoznaju trenutak kada će im biti dosta ekrana.
Dosta interneta.
Vreme je da se pokuša i uživo, da se rizikuje, da se živi.
Dolazi proleće, a znate šta kažu za proleće.......*

*cenzura na klišee