#1

Pustila sam pesmu, pokušala sam da se setim.

Pogledala sam sliku, pokušala sam da se setim.

Ali još jednom, sećanje se uzvrpoljilo,
izmigoljilo dalje od domašaja mojih očajnih pokušaja
da današnji dan bude dan povratka.
I, premda sam osetila bolne žmarce duž palčeva,
to je bio bol sramote, bol očaja i straha;
to nije bilo ono zbog čega sam posetila stare tabove na kompjuteru,
to nije bio željeni efekat slušanja stare muzičke liste.
To je lice izbledelo, oblik njegove glave nije mi bio poznat dok je sedeo okrenut leđima, kratke kose.
Susret sa njegovim očima nije me boleo gotovo uopšte;
zapravo, mnogo više, bolela me je desna osmica.
Pokušala sam da gledam poslednju epizodu pete sezone serije
- cela početna strana Fejzbuka mi je puna spojlera.
Dok su se slike menjale, misli su mi putovale kroz razgovor koji sam vodila.
Još jedno bledunjavo „izvini” koje ništa ne znači,
dve suze koje sam opravdala scenom iz serije
i keks zbog kog ću morati mnogo da vežbam narednih dana;
Sve iluzije o mojim životnim idejama
otišle su danas iz Pančeva na edukaciju.
Polako gubim razum.
Osećam da ne mogu da objasnim,
smatram da je nerazumljivo.

Vrtim se u krug, a uvek sam imala problema sa ravnotežom.
Poput Velikog Prezira, i ja se pitam gde ću kad odeš u zemlje sveta gde nećeš umeti da pričaš?
I pokušala sam da se setim, ali sam osetila samo bedan odjek nekadašnje sreće sa fotografije iz autobusa.