Moja jesen

Vetar podiže listove i perje golubova što se kriju od kiše kod ulaza u zgrade. Talasa travke i nosi kose i kese.
Kiša je hladna, svaka kap mi govori da je jesen stigla - bol od hladnog je oštar.
Za mene, jesen znači usamljenost; miris smoga i para od čaja,
marame i kišobrani u torbama, spremni da dođu na front ako zatreba;
bare na neravnim putevima podsećaju me na tebe -
tek tako, bez valjanog razloga.
Buka autobusa zaglušena muzikom iz slušalica, dok beli grad postaje siv.
Kafa se brže hladi na sobnoj temperaturi, mačka više vremena provodi unutra, jutro i veče su zima a podne leto.
Cile svira klavir, istovremeno u sobi pored ja sviram violončelo;
u stanu, kiša lupka o krovne prozore, propraćena saobraćajem.
Vetar duva i leto je gotovo.
Ali ne i za ove sa druge strane. Za njih je tek počelo.

#0

Sedi sam u ćošku.

Molim ga da ustane.

Odmahuje glavom i kaže da neće.

Kad ga pitam što, on ćuti.

Glava mu je naslonjena na ruke

zgrčen je.

Plakao bi, ali mu je glupo

jer on je sam kriv za sve što se dešava;

a dete je

iako zapravo više nije.

Pitam ga da li želi da ustane.

Kaže da želi, ali ne još.

Kada ga pitam što, on ćuti;

gleda u prazno ispred sebe,

mučan je.

Ustao bi, ali mu je glupo

jer on i sam zna da je kriv za sve što se dešava:

a slab je

iako zapravo uopšte nije.

Sedi sam, ali tu sam i ja.

Molim ga da ostane budan.

Gleda me i kaže da je budan

dok sam i ja budna

jer svi znamo da je on ja

onaj jedan

krivac u meni.

#2

Kad bih mogla, na trenutak,
da se pretvaram da me želiš
zbog mene, a ne jer nemaš drugo
zamislila bih nas na nekom putu,
kako tražimo kukuruzna polja.

Smejao bi se, blesavo kao dečak,
a ja bih te gledala perifernim vidom
i mislila da si mi lep, bez obzira na sve.
Vozio bi lagano i pričao glupe šale,
glupave poput šala mog profesora staroslovenskog,
ali ja bih te svejedno volela.

Kada bih mogla, u momentu,
da te zagrlim
bez straha da ćeš misliti da sam jadna
ili glupa;
da te uhvatim za ruku
ili naslonim ti se na rame,
ne bih bila tako gruba.

Kad bi mogao, bez bojazni,
da me poljubiš
i kad je dan,
i kad nismo sami;
U gradu i u parku,
U utorak i u subotu,
a i ovim danima između;
kad bi tvoja ljubav bila moja
i ničija više
zar bi to tako strašno bilo?
Kad bi taj trenutak mašte trajao duže.

Kad bi taj trenutak mašte trajao duže,
gde bi moja glava odletela?
Preko polja kukuruza i iznad naših kreveta,
visoko sa ostalim nemogućim mislima i željama.
Gde si pošla?
Prizemlji se.

Seti se.