Sedi sam u ćošku.
Molim ga da ustane.
Odmahuje glavom i kaže da neće.
Kad ga pitam što, on ćuti.
Glava mu je naslonjena na ruke
zgrčen je.
Plakao bi, ali mu je glupo
jer on je sam kriv za sve što se dešava;
a dete je
iako zapravo više nije.
Pitam ga da li želi da ustane.
Kaže da želi, ali ne još.
Kada ga pitam što, on ćuti;
gleda u prazno ispred sebe,
mučan je.
Ustao bi, ali mu je glupo
jer on i sam zna da je kriv za sve što se dešava:
a slab je
iako zapravo uopšte nije.
Sedi sam, ali tu sam i ja.
Molim ga da ostane budan.
Gleda me i kaže da je budan
dok sam i ja budna
jer svi znamo da je on ja
onaj jedan
krivac u meni.
No comments:
Post a Comment
Note: only a member of this blog may post a comment.