Srećnih mi 22

Danas mi je rođendan. I, više od svega, misli o prolaznosti i usamljenosti levitiraju. Najpre na terasi, na kojoj sam provela prvih sat i po svog rođendana, a potom i u sobi, u ovom krevetu iz kog upravo pišem.
Ne radi se o tome da sam stara. Nisam. Napunila sam 22 godine, i trebalo bi da sam na (recimo) četvrtini svog života.  Ne radi se o tome da nemam plan. Imam. Prvi put od kako sam zakoračila u malo ozbiljnije vode života odrasli(ji)h, imam neki plan. Ambiciozan, i blago skiciran, ali prisutan. Ne radi se ni o tome što sam ponoć dočekala sama. Ni o tome što mi najbolja drugarica ni nakon što su protekla 3 sata nije čestitala rođendan. Nije stvar ni u tome što sam daleko od kuće, u Berlinu, u gradu koji mi se nakon Češke uopšte ne dopada. Nije ni do činjenice da je prošlo godinu dana otkako sam sedela za stolom broj 1 na venčanju sestre svog tadašnjeg dečka, a sada sam sama. Nije ni to što je Neki On daleko usidren i nezainteresovan za mene. Ništa od toga nije. Neke od tih stvari zajedno? Naravno. Ali to nije koren problema.
Prošlo je više od 3 godine od trenutka kad sam bila zaista srećna. I sve što mi ljudi govore je da su ovo ''najlepše godine mog života'', i da sam ''sada najlepša''. I dosta mi je toga. Ne želim da mi ovo budu najlepše godine. Za početak, nisu nešto naročito ni lepe; a i da jesu - ne želim da odbrojavam dane do trenutka kada će to prestati da budu ''najlepše'' godine, a početi da budu lošije od prethodnih.
Žao mi je, ne želim da budem srećna samo u dvadesetima.
Žao mi je, ne želim da mislim da sam sada najlepša, i da ću biti samo sve ružnija.
Odbijam da verujem da je ovo moj vrhunac, i da će od sada sve ići samo na lošije.
Jer ako nastavimo da verujemo da je mladost izvor sve sreće, kakav nas život čeka kada ostarimo? Čemu imam da se nadam, ako je ovaj život koji sada vodim, a kojim nisam naročito zadovoljna, ono najbolje što mogu da imam? Žao mi je, ali ako nastavim tako da razmišljam te najlepše godine postaće i poslednje, jer ko bi želeo da nastavi dalje, s mišlju da će biti sve gore? S mišlju da je sada jedino dobro vreme? Da su mladost i lepota jedine prave vrednosti?
Od dvadesete do tridesete imaš najviše opcija, to priznajem. Možeš da izlaziš svakog vikenda i da u radnjoj nedelji funkcionišeš kako valja. Možeš da završiš jedan faks, a potom i drugi. Da kao student imaš popuste na mesečnu, na karte za pozorišta, na knjige ili članarinu za biblioteku. Možeš da trčiš a da te ne bole zglobovi, možeš da se pojaviš u 90% klubova i da se ne osetiš matoro. Možeš najviše da naučiš, i da ti najviše od tog znanja ostane u glavi.
I dvadesete su možda i najbitnije godine u životu čoveka. Jer u dvadesetim počinješ da saznaješ ko si. Počinješ da se menjaš, usavršavaš, i otkrivaš nove stvari. U dvadesetima postaješ čovek koji želiš da budeš u tridesetima.
I to je lepo. Jeste, lepo je. I lakše je da se diše dok si mlad. Ali daleko od toga da to moraju da budu najlepše godine. Daleko od toga da za mladost treba da se držimo čvrsto kao za poslednji tračak sunca u decembru. Jer, kada nekom kažemo da su mu ovo ''najlepše godine'', ne savetujemo ga da uživa u tome. Ne želimo mu ništa specijalno dobro. Ono što zaista radimo je to da stavljamo pritisak na osobu da u svojim godinama mora da se oseća dobro, da mora da se zabavlja, da mora da voli to što je mlad, i da mrzi to što neće biti mlad zauvek. Kao da nema već dovoljno straha, pritiska i mržnje.
Ja se plašim vremena.
Plašim se starosti.
Plašim se usamljenosti.
Ali samo zato što na takve stvari ne mogu da utičem. Ali mogu da prihvatim, da prigrlim, da zavolim; da učinim sebe osobom kakvu želim sa trideset. I posle sa pedeset. Jer su godine provedene na konstantno nadograđivanje sopstvene ličnosti one koje su zaista ''najlepše godine'' nečijeg života. Zato nikada ne treba da stanemo.
Srećan mi rođendan.

Al' noćas (pesma jedan)*

https://www.youtube.com/watch?v=Q3Z0yrbCmOw

Svetla idu unazad

i ova zemlja me podseća na tebe

na lake zvuke s tvog telefona

i ritam tvog disanja dok spavaš

a ni ne znaš da sam budna.
Određeni predmeti u tvojoj sobi

koje sam zapljunula iste večeri kad sam prvi put došla

i pitanje da li ti oni sada

mirišu na mene

jer se veče spušta 

i nedostatak tebe počinje da smeta

kao kad ti u ušima zuji

i povodom toga ne možeš ništa

sem da ćutiš

i trpiš

i čekaš da prođe.

Ali ja ne umem da čekam
moje je da mislim

i premislim

uzduž i popreko
sve što si ikada rekao

i sve na šta si mogao da misliš

tada

i sada

i o čemu ćeš misiti

i šta bi mogao da kažeš

i kako dane provodiš

i da li si noću sam

i razmišljaš li šta ja radim

da li sam nekog upoznala

ko može da mi pruži više od tebe
da li bi ti smetalo

ili te uopšte ne zanima

jesam li ti bila važna

iako si me kratko znao

ili već više ne možeš da se setiš

kolike smo sate proveli pričajući

i pijući kafu i čaj

naslonjeni na jastuke

jedući sutlijaš

hoće li sve to da izbledi

poput natpisa na jeftinim hemiskim olovkama

koliko je tvoj život sada isti

kao pre mene

i ima li smisla reći da je postojao

tvoj život pre i posle mene

i za vreme mene

kad su se ti dani stopili u jedan dug i maglovit trenutak

prošaran kojom rečenicom koja se pamti

ili emocijom koja ostaje.
Miris bureka
vožnja taxijem
i češki filmovi

naizgled pobacane reči koje samo meni imaju smisla

jer možda on i tebi zmiče

i možda

i zašto

i ne razumem

i nemam pojma

i niz psovki na sve strane

a uvek mi je neprijatno

kad dođem do onih rodbinskih jer tvoja majka deluje fino.

Danas sam te manje spominjala nego juče

i juče manje nego dan ranije
ali to ne znači da mi tvoje ime ne odzvanja u glavi

sve zavisi da li su mi dani dobri ili loši
i sve je teže za mene da ostanem pribrana

da budem racionalna

da te mrzim ili volim

ili ne znam

ili možda

ili nemam pojma

samo mi je jasno 

da nikad neću čuti sve ono što želim da mi kažeš

i da nikad nečeš videti sve ono što za tebe pišem

i svako osećanje iščeznuće

kao da nikada nije ni postojalo

tebe će da uspavljuju talasi

a možda nećeš ni da spavaš sam

mene će progutati grad kome se vraćam

i ljudi koji ne žive

i ja koja te neću čekati

do trenutka dok se ne vratiš

kad će ceo svet opet da se pokrene

a ti ćeš ponovo biti blizu.

*nastalo u nekim tmurnim noćima, tu negde s kraja marta

Šta sam naučila nakon mesec i po dana u CZ

Nakon mesec i po dana u tuđoj zemlji, naučila sam:
da koristim mikrotalasnu
da uključim veš mašinu
da deklinujem neke reči u jednini (još uvek radim na množini)
da motam duvan (mada loše)
da koristim javni prevoz u Pardubicama
da koristim metro u Pragu
da spratno, zajedničko kupatilo nije nešto najgore što može da te zadesi u životu
da je trdelnik najlepše nešto što su Mađari (navodno) otkrili, a Česi usavršili
da su Česi nedruželjubivi i uglavnom ne naročito lepi ljudi
da je sreda u ovom gradu subota, čak i kad sutradan imaš predavanja rano
da na češkom rano znači jutro, brzo znači rano, i da je na poljskom jutro sutra
da knjige mogu da koštaju i 40 dinara, a da nisu potpuno sranje
da kad ti neko kaže da je neki grad dosadan, to zavisi od čoveka do čoveka
da Pardubice nisu dosadan grad, jer su na sve strane ptice, parkovi, jezera, labudovi i reka
da ne moram da se zaljubim u svakog lika s kojim mogu da imam normalan i inteligentni razgovor
da je menza ovde skupa, i da se više isplati da sam kuvaš
da je trebalo da kupim posuđe dok sam još imala novca, jer sam sad kad ga više nemam, naučila
da je supa od graška jako gadna stvar
da je francuska supa jako lepa stvar
da je bela čokolada iz lidla (koja košta oko 40 dinara) jedna od najlepših belih čokolada ikada
da 30 kruna nije isto što i 30 dinara - 30 kruna je oko 120 dinara, tako da ona minijaturna kesica čipsa koju sam kupila jedne noći na pumpi kad me je spopalo ludilo, uopšte nije bila jeftina
da neka osoba može da ti nedostaje jako mnogo i kad si više vremena proveo odvojen od te osobe nego što si proveo vremena s tom osobom
da se ljudi ponekad drže neke ideje o osobi, pre nego za samu osobu
da će ljudi rado da dođu u Srbiju kad ih pozoveš
da je za mene ipak previše da se upoznajem i zbližavam sa novih petoro ljudi na svake dve nedelje jer i od toga može da se umori čovek
da smo Irina i ja jako slične
da je Cillian Murphy bog lepote na ovoj planeti zemlji
da je Bane pogledao četvrtu sezonu House of Cards bez mene
da mogu da trčim oko 7 km, i šetam još toliko
da je Princ umro
da bi mi bilo teže da nisam imala Strahinju da mi skine i pošalje još stripova
da je ovde normalno da tetovirani ljudi budu doktori književnosti, i bez straha dolaze u majicama s otkačenim printovima, s tetovažama koje im se vide
da ponekad misliš da možeš da računaš na neka obećanja, kad ono ne baš
da ponekad možeš da računaš na neka obećanja
da je video chat na fejsbuku zauvek bolji od skajpa
da postoji sajt preko kog možeš da gledaš game of thrones onog dana kada izađe, s prevodom, u HD-u
da BvS uopšte nije prenatrpan plotovima, nego ljudi nisu sposobni da prate više priča istovremeno
da je svaka fotografija 7587152 puta bolja kad je doteraš u fotošopu
da ne vredi da razmišljam zašto i kako i šta je mislio i šta misli
da ću svejedno i dalje da razmišljam zašto i kako i šta je mislio i šta misli
da zaista, zaista, zaista želim da sledećeg semestra studiram u Pragu
da sam pomislila, kad god sam videla neko lepo mesto, ''ovo ću da mu pokažem, ako ikad dođe u Prag dok sam tamo''
da je proleće prelepo (dobro, to sam znala i ranije)
da je karipski kapućino s automata najlepša kafa ikada ali
da i od toga čovek može da se zasiti
da sam zavisnik od crnog čaja, ali samo kad imam pola litre mleka i kilogram šećera
da je češki još lepši nego što sam mislila
da je Češka još lepša nego što sam mislila
da može da kaže šta hoće, ali ja se svejedno trudim da budem odrasla
da kad se izgubim, ne smem da paničim (previše)
da nekad moraš da se trudiš baš mnogo da preguraš neki dan ali i
da nekad dan bude toliko lep da ti nije jasno kako si ikada bio nesrećan
da dosta toga zavisi od mene
da ono što ne zavisi od mene, nije moja krivica
da nema lepšeg nego kad si u nečemu strastven
da treba da nalaziš što više stvari koje voliš
da jedva čekam da kad stignem u Bg vodim tatu na burek u 5 ujutru (možda on da ne jede burek, jer ima visok pritisak)
da sam konačno smislila koju hranu ću da poručim majci kad se vratim
da ne mogu da dočekam da počnem da treniram i hranim se zdravo (tek kad pojedem burek i specijalni obrok povratnika)
da sama pomisao na to da ću se vratiti i da će se vratiti čini da pucam od uzbuđenja
da je to sasvim dovoljno da budem srećna, makar od svega toga ne ispalo ništa
da moram da počnem da spremam ispite kad stignem u Berlin za koji dan
da se radujem Berlinu
da se radujem Banetu
da se radujem Gijomu i razgovorima na engleskom
da mi pomisao na Pančevo nije užasna
da mi moje mače nedostaje toliko da ću ga izgrliti dok me ne išikanira kandžama
da sam okej kad sam sama ali
da bih volela sad već da imam nekoga
da će sve biti okej, mada ću to znati tek kad budem stigla na stanicu u Berlinu
da će ovo iskustvo da bude jedno od onih značajnih i
da ovo može da pomogne da se nauči jezik, ako zaista želiš da naučiš jezik
da zaista želim da naučim češki
da zaista želim, posle jako dugo vremena, želim svašta i
da to svašta mogu i da dostignem ako samo radim na sebi
naučila sam, to je bitno
da želim da naučim još.

https://www.youtube.com/watch?v=tj8BjW2_eTQ