#4

U tvojim rečima i tvojim očima,
po brdima i zamračenim sobama,
u ulicama i kafićima,
uz kafu ili makarone, hladnu piletinu ili kiselu,
ovde ili tamo
po danu ili noći
u zoru, uz zvuke kamiona i ludog psa iz kuće prekoputa,
kroz objektiv i kroz odraz crnog ekrana laptopa,
u gužvi ili sami,
dok sedimo ili stojimo,
dok ležimo umotani u čaršave i jedno u drugo,
uz moju muziku, ili uz zvuke tvoje gitare,
kroz poruke ili kroz šapat,
sramežljivo ili kroz teško disanje,
zamišljenih pogleda i krišom uhvaćenih osmeha,
u trenucima kad nas niko ne vidi
i u vremenu koje prolazi
kroz vešto izbegavanje pomena onog što mi je na umu,
u tvojim nerviranjima, dodirima, i u mom odrazu u tvojim zenicama,
za koji dan, kroz prozor autobusa,
zamračenih izraza, bez ikakvog izlaza,
u svemu tome: u ovom letu, i u ovoj kiši,
u svemu što je nekada imalo smisla a sada više nema,
osećam grč nepoverenja,
visokofrekventni signal upozorenja,
osećam tebe u sebi i sebe van svog tela,
paniku i uživanje, bojazan i nestrpljenje,
kao kad hodaš gladan po vrelim kamenim ulicama na 40 stepeni,
vrti ti se u glavi;
sve se to prikralo,
nenadano
ograničeno
 zamršeno ali jednostavno,
jer nije ni počelo a već je - gotovo.