#2

Kad bih mogla, na trenutak,
da se pretvaram da me želiš
zbog mene, a ne jer nemaš drugo
zamislila bih nas na nekom putu,
kako tražimo kukuruzna polja.

Smejao bi se, blesavo kao dečak,
a ja bih te gledala perifernim vidom
i mislila da si mi lep, bez obzira na sve.
Vozio bi lagano i pričao glupe šale,
glupave poput šala mog profesora staroslovenskog,
ali ja bih te svejedno volela.

Kada bih mogla, u momentu,
da te zagrlim
bez straha da ćeš misliti da sam jadna
ili glupa;
da te uhvatim za ruku
ili naslonim ti se na rame,
ne bih bila tako gruba.

Kad bi mogao, bez bojazni,
da me poljubiš
i kad je dan,
i kad nismo sami;
U gradu i u parku,
U utorak i u subotu,
a i ovim danima između;
kad bi tvoja ljubav bila moja
i ničija više
zar bi to tako strašno bilo?
Kad bi taj trenutak mašte trajao duže.

Kad bi taj trenutak mašte trajao duže,
gde bi moja glava odletela?
Preko polja kukuruza i iznad naših kreveta,
visoko sa ostalim nemogućim mislima i željama.
Gde si pošla?
Prizemlji se.

Seti se.