#3

Noć se odavno spustila,
nemam više šta da ti kažem.
Sve su reči izbledele iz sećanja
kako mojih,
kako tvojih.

Pa ipak, vraća li ti se u izmaglici
makar obris nekadašnjih obećanja?

Zar si imao toliku veru u svoje reči,
ti, koji nikad nisi bio jakih ruku,
jasnih misli,
nikad nisi bio izvan tuđih uticaja?
Jer ja sam te shvatala ozbiljno,
no ispada da nisam smela.

Možda se svemu ovde iskrada smisao
kao što tvoje lice bledi preda mnom;

tresem glavom jer ne razumem

a zima se bliži, 

(miris smoga već je počeo da se uvlači u odeću)

temperatura opada, a ja slabim
lebdim nekud, i ne shvatam ko sam bila.

Lako je tebi,
ti si se sakrio negde u pustinjama Meksika,
gde je toplo, i zvuci koji izlaze iz tuđih usta nisu čudni

poput mojih krika.
Nisu li tako govorili?
Moj glas je bio čudan, i ja sam zanavek žalosno stvorenje.

Meni je ostala tvoja kapa,
kliktanje miša,

sećanje na poslednji poljubac, grub od tvojih ispucalih usana,

i nada da ni sa kim drugim nećeš braniti Paklenu kuhinju
obučen u crveno.