Srećnih mi 22

Danas mi je rođendan. I, više od svega, misli o prolaznosti i usamljenosti levitiraju. Najpre na terasi, na kojoj sam provela prvih sat i po svog rođendana, a potom i u sobi, u ovom krevetu iz kog upravo pišem.
Ne radi se o tome da sam stara. Nisam. Napunila sam 22 godine, i trebalo bi da sam na (recimo) četvrtini svog života.  Ne radi se o tome da nemam plan. Imam. Prvi put od kako sam zakoračila u malo ozbiljnije vode života odrasli(ji)h, imam neki plan. Ambiciozan, i blago skiciran, ali prisutan. Ne radi se ni o tome što sam ponoć dočekala sama. Ni o tome što mi najbolja drugarica ni nakon što su protekla 3 sata nije čestitala rođendan. Nije stvar ni u tome što sam daleko od kuće, u Berlinu, u gradu koji mi se nakon Češke uopšte ne dopada. Nije ni do činjenice da je prošlo godinu dana otkako sam sedela za stolom broj 1 na venčanju sestre svog tadašnjeg dečka, a sada sam sama. Nije ni to što je Neki On daleko usidren i nezainteresovan za mene. Ništa od toga nije. Neke od tih stvari zajedno? Naravno. Ali to nije koren problema.
Prošlo je više od 3 godine od trenutka kad sam bila zaista srećna. I sve što mi ljudi govore je da su ovo ''najlepše godine mog života'', i da sam ''sada najlepša''. I dosta mi je toga. Ne želim da mi ovo budu najlepše godine. Za početak, nisu nešto naročito ni lepe; a i da jesu - ne želim da odbrojavam dane do trenutka kada će to prestati da budu ''najlepše'' godine, a početi da budu lošije od prethodnih.
Žao mi je, ne želim da budem srećna samo u dvadesetima.
Žao mi je, ne želim da mislim da sam sada najlepša, i da ću biti samo sve ružnija.
Odbijam da verujem da je ovo moj vrhunac, i da će od sada sve ići samo na lošije.
Jer ako nastavimo da verujemo da je mladost izvor sve sreće, kakav nas život čeka kada ostarimo? Čemu imam da se nadam, ako je ovaj život koji sada vodim, a kojim nisam naročito zadovoljna, ono najbolje što mogu da imam? Žao mi je, ali ako nastavim tako da razmišljam te najlepše godine postaće i poslednje, jer ko bi želeo da nastavi dalje, s mišlju da će biti sve gore? S mišlju da je sada jedino dobro vreme? Da su mladost i lepota jedine prave vrednosti?
Od dvadesete do tridesete imaš najviše opcija, to priznajem. Možeš da izlaziš svakog vikenda i da u radnjoj nedelji funkcionišeš kako valja. Možeš da završiš jedan faks, a potom i drugi. Da kao student imaš popuste na mesečnu, na karte za pozorišta, na knjige ili članarinu za biblioteku. Možeš da trčiš a da te ne bole zglobovi, možeš da se pojaviš u 90% klubova i da se ne osetiš matoro. Možeš najviše da naučiš, i da ti najviše od tog znanja ostane u glavi.
I dvadesete su možda i najbitnije godine u životu čoveka. Jer u dvadesetim počinješ da saznaješ ko si. Počinješ da se menjaš, usavršavaš, i otkrivaš nove stvari. U dvadesetima postaješ čovek koji želiš da budeš u tridesetima.
I to je lepo. Jeste, lepo je. I lakše je da se diše dok si mlad. Ali daleko od toga da to moraju da budu najlepše godine. Daleko od toga da za mladost treba da se držimo čvrsto kao za poslednji tračak sunca u decembru. Jer, kada nekom kažemo da su mu ovo ''najlepše godine'', ne savetujemo ga da uživa u tome. Ne želimo mu ništa specijalno dobro. Ono što zaista radimo je to da stavljamo pritisak na osobu da u svojim godinama mora da se oseća dobro, da mora da se zabavlja, da mora da voli to što je mlad, i da mrzi to što neće biti mlad zauvek. Kao da nema već dovoljno straha, pritiska i mržnje.
Ja se plašim vremena.
Plašim se starosti.
Plašim se usamljenosti.
Ali samo zato što na takve stvari ne mogu da utičem. Ali mogu da prihvatim, da prigrlim, da zavolim; da učinim sebe osobom kakvu želim sa trideset. I posle sa pedeset. Jer su godine provedene na konstantno nadograđivanje sopstvene ličnosti one koje su zaista ''najlepše godine'' nečijeg života. Zato nikada ne treba da stanemo.
Srećan mi rođendan.