A day late*

Sve zapisuje na papiru.

Tehnologija ju ne voli.

Jednom joj je rekao da ga podseća na pesmu nekog švedskog benda.

Staromodna. Devojka jučerašnjice.

Tako joj je rekao.

Napolju je sumnjivo leto.

Svi u njega sumnjaju, i ono sumnja u sebe.

Zato pada kiša i zato se nosi odeća za uveče i zato ga psuju.

Od njega očekuju;

u Švedskoj ne osuđuju leto toliko.

Ponoć je prošla, nešto se dešava što vraća misli na staro.

Ne treba joj mnogo za to.

Devojka jučerašnjice.

Ne jer je staromodna, već jer joj je to destinacija.

To niko nije rekao.

Niko nije ni morao da kaže.

Srodne duše i zašto u njih (ne) verujemo

Zašto smo od koncepta "srodnih duša" napravili kult kad bi to, u najmanju ruku, trebalo da nas baci u depresiju?

     Definicija srodne duše (prema Vikipediji), jeste da je to naziv kojim se označava osoba prema kojoj se oseća duboki afinitet i ljubav. To podrazumeva ljubav intimne, seksualne, duhovne prirode; odnos koji predstavlja ideal kompatibilnosti.
     Platon to u delu ''Gozba'' predstavlja kroz priču koju priča Aristofan. Naime, ljudi su na početku imali četiri ruke, četiri noge i jednu glavu sa dva lica. U to vreme imali su i veliku snagu kojom su gotovo ugrožavali bogove, pa je Zevs odlučio da ljude podeli, time ih oslabivši. Ipak, moguće je da se te dve polovine pronađu i ponovo spoje (hehe) i da dožive potpunu ekstazu i sreću. Ako se to pak ne desi, sledi život pun tuge čemera i jada. (što bi Karlin rekao: https://www.youtube.com/watch?v=QZ8hefESt7c )

Bashert - jevrejsko viđenje srodnih duša.
Funkcioiše po principu sudbine. Pošto je od boga bez obzira na to
da li je brak dobar ili ne, supružnici se smatraju basheratama.

     Teri Pračet, u jednoj od svojih knjiga, priča priču o velikoj kompatibilnosti dvoje ljudi. Njihova ljubav palila bi gradove, rušila planine i uništavala po čitave svetove, na kraju rezultujući smakom sveta. Srećom po ostale stanovnike Univerzuma, njih dvoje živeli su u različitim vekovima i na različitim planetama i nikada se nisu sreli.
I upravo taj trenutak je onaj ključan za obaranje teorije srodnih duša. Jer ne radi se o tome da mi ''samo'' treba da pronađemo tog nekog. U pitanju je mnogo faktora, i svaki od njih treba savršeno da se poklopi. (''Da, ali u pitanju je sudbina'', neki od vas će reći. A ako ste jedni od onih koji misle da je negde zapisan svaki vaš korak, i da ste toliko nebitni ovom svetu - jer vaše odluke nisu vaše već Sudbinine, onda pretpostavljam da i treba da tražite srodnu dušu uvek i zauvek, dok vam oči ne iskrvave.) Veća je verovatnoća da šetajuci Londonom naletim na Benedikta Kamberbeča, zasenim ga i udam se za njega, izrodivši mu dvoje plavooke crnokose dece nego da jedna osoba upozna jedinu osobu na planeti u vjek vjekova i za vjek vjekova koja je za nju stvorena. I umesto da, ta možda-negde-nekad-neko će doći, i postoji možda-negde-nekad-neko i za mene priča u nama budi nadu, ona bi trebalo da nas najiskrenije razbesni. Jer... 
Zašto samo jedna osoba za ceo život može da nas čini tako srećnim? 
Kako je u redu da se neki tako pronađu sa dvadeset a neki sa sedamdeset? 
Kako razgraničiti da li je u pitanju iskrena sreća sa nekim ili samo panika da vreme odmiče a mi to nismo iskusili? 
I šta je sa onima koji se pronađu premladi da bi shvatili da su se našli, a u međuvremenu se izgube?

Premda priznajem da kao ideja zvuči privlačno, utopijski, garantuje nam ljubav sa nekim zanavek, smatram da bi stvar bila znatno olakšana kada bi postojao svojevrsni znak; rodiš se sa pločicom na kojoj piše Dragan Draganić, pa ti izvoli traži; ili bar nešto na foru toplo-hladno, neka lampica koja se upali u određenom trenutku - svetli žuto ukoliko je ta osoba u radijusu od 20km, svetli zeleno ukoliko je u radijusu od 200m, itd. A onda, možda je sama potraga ono što je zanimljivo, a pomoć ove vrste učinila bi čitavu situaciju dosadnom? Ali, ako je srodna duša beskrajna ljubav, sreća i zaljubljenost, kako je to onda dosadno?

Srodne duše su kao premijum paket monogamije, a kako to obično ide sa premijum paketima, većina nas nema pristup tome. Neki misle da to uopšte nije toliko sjajno koliko deluje; neki za tim žude, a neki misle da je to samo način da se narodu zamažu oči. Nađite se.

(ova podela važi i za sve ostale stvari na svetu)

PLUS (+), za one kojima je jako dosadno u ovom trenutku:

Ali Mekbil i svi njeni muškarci

pronađi razliku:

    Ali Mekbil je serija sa kraja devedesetih i pocetka dvehiljaditih godina u kojoj je glavni lik ekscentrična žena koja je advokat u firmi u Bostonu. Ujedno i klasičan primer prodavanja ove ideje širim narodnim masama. Ujedno i španska serija.
Elem, Ali radi sa svojim bivšim dugogodišnjim dečkom i njegovom sadašnjom ženom. Taj čovek je Alina srodna duša. Ali onda on umire od tumora, i Ali biva primorana da prizna da on možda ipak nije njena srodna duša. Možda je to ipak Lari - isto advokat, i baš je super lik (jer ga glumi Robert Dauni DžR.) i sve je divno, i on je taj...Ali onda, Roberta hvataju zbog problema sa drogom i on odlazi u zatvor, time terajući scenariste da otpišu Larija iz serije, i jadna Ali ostaje bez još jedne Srodne Duše. Zatim sledi niz možda-je-on-taj-a-ne-ipak-nije-super-je-ali-dosadan-ili-mu-nešto-svakako-fali likova, ali ONDA dolazi Bon Žovi, koji je vodoinstalater-bebisiter, i oni se zaljubljuju. Seks im je divan, on je romantičan, i sve je super, možda je on taj...sve dok Ali ne reši da se zbog svoje socijalno neprilagođene ćerke preseli u Njujork. Sama. Sa nadom da će u Njujorku konačno pronaći Njega.
(Drugi problem scenarista ove serije jeste taj što je očigledno nemoguće da se likovi sele sa svojim partnerima po Americi. Srodne Duše moraju da budu iz istog grada - to je naravoučenije.)







PLUS: www.google.rs/search?q=soul+mates&tbm=isch&ei=TvHPU9nNFaXMygPjv4CwCw mali geg refleks za kraj :*

Za njih

Svi ti ljudi

pritiskaju me pitanjima

''šta ti je'' i ''zašto si takva''
a ja pustim muziku da bi razumeli
''Hej, to je mnogo tužno čoveče''
Hej, zato se i zove bluz, čoveče
U trenucima kada ne možeš više
bole te ruke, tu iznad zglobova
jer tuga ne zna gde će dalje
više niže ispod svuda
svuda svuda svuda
I on je bio stabilan
a on je bio lep,
i on je bio pametan
I svaki boli, udara, tuče
iznutra ka napolju
kao iz ljuske da beže
i ostavljaju deliće, svaki put
okrnjena se regenerišem

nekako, nikako, s vremenom.
Ne plači!
Ne budi glasna!
Ali ja hoću da vičem
I hoću da razumem i hoću da čuje
da svet nije u redu
i da su njihova pravila glupa

i da je u redu da plačeš

kad si tužan i kad si ljut

kad si uplašen i ne razumeš

kad si mali i kad si žena

i u redu je kad si muško

U redu je da osećaš
i jedino je u redu da osećaš
Nisi roze i nisi plavo

ti si čovek

zato im reci, pričaj im
pusti im muziku
i nek je tužno, čoveče

Zato se i zove bluz.

Žene su ženstvene...muškarci su pravi muškarci

      Nikad nisam bila zadrta feministkinja. Bio je taj neki period u mom životu krajem osnovne škole kada sam smatrala da bi trebalo da budem borac (borkinja?) za ravnopravnost žena u društvu, pa sam pročitala knjigu pod nazivom ''Feminizam za početnike'', (zajedno sa knjigom ''Marks za početnike'', koja je bila krajnje dosadna a - ispostavilo se - i netačna.) popamtila nekoliko imena i događaja, i zaključila da sva ta rabota ipak nije za mene. Zaključila sam da su muškarci i žene isti po pitanju inteligencije (odnosno ima i pametnih i glupih Nas i pametnih i glupih Njih), ili emocija; obe strane se suočavaju sa istim strahovima i brigama - novac, posao, dobrobit ljudi koji su nam dragi, strah od pasa ili paukova; ili dosada koja muči obe strane; iznutra nervni sistem i kardiovaskularni sistem izgledaju sasvim identično - i to je, na kraju krajeva, i najvažnije.

     Valjda zato što potičem iz veoma liberalne porodice, nikada kao dete nisam ozbiljno razmišljala o problemima sa kojima se žene i danas susreću. Žene širom sveta, i ovde u Srbiji. A onda sam imala dečka čije su omiljene fore bile ''ženo marš u kuhinju'' i ''ženo ćuti i napravi mi sendvič'' a voleo je i onaj klip ''Šta sam jeo?!'' u kojem je glavna šala-šala-pošalica bila ta što čovek svoju ženu udara u jednom trenutku tiganjem po glavi, i premda sam znala da on (moj tadašnji dečko, ne mamlaz sa snimka) poštuje žene i da je to samo njegov loš smisao za humor, tada sam postala svesna da negde zapravo zaista postoje žene koje trpe udarce tiganjima. I ono što je gore jeste to što se mnoge od njih osećaju posramljeno, a ne besno. A ono što je najgore jeste to što će uvek da se nađe neko pametan da im kaže ''Mora da si ti kriva, jer si uradila nešto pogrešno pa si ga isprovocirala.'' Nikad  žena za to ne može da bude kriva, kriv je uvek onaj ko nasilje vrši, jer je nasilje izbor i to izbor koji je uvek pogrešan.

     Svesna sam toga da za života neću videti da svaka devojčica na svetu (ili u Srbiji) dobije bar osnovno obrazovanje; svesna sam toga da je iskorenjivanje brakova sa maloletnim devojčicama (svake godne u brak stupa 5 miliona devojčica ispod 15 godina) proces koji će biti užasno mučan i dug; znam da će me ljudi osuđivati kada budem imala dete sa svojim dečkom i kada se za njega ne budem udala makar bili zajedno do kraj života; jasno mi je da su mnogi ljudi zatucani i neinformisani; ali takođe sam svesna i toga da ja mogu da uradim dobru stvar - mogu svoju decu da naučim da je svejedno da li će nositi roze ili plavo i da je svejedno da li će da se igraju automobilićima ili barbikama - a to isto može svako od nas da uradi.

Stoj uz svog muškarca, ali neka i on stoji uz tebe.

https://www.youtube.com/watch?v=DwBirf4BWew
Tami Vinet je, verujem, odabrana za ovu pesmu 1968. godine kao
''slatka plavuša, izrodila troje dece do dvadesete'',
da dozove pameti one ''prljave hipije'' i vrati tradicionalnu
vrednost u američke porodice i domove.

već neko leto

Ne postoji ništa što možeš da mi kažeš

a da ja to već nisam zamislila.
Premda bih volela da možeš
da me iznenadiš
ali samo prijatno -
komformista sam. I

ponekad u glavi pravim spisak pesama
za vožnju spuštenih prozora i prazne glave
gde se miris vrućeg asfalta meša sa
dodirima tvoje ruke; a ja sam
toliko srećna - ne mogu mnogo da mislim.

A opet te obećane stvari se nisu desile
i neko drugi bi ih ispunio u dahu
ali to su tvoje stvari
ni moje
ni naše
tvoje, a ti ih rukom odguruješ
kao da ti nudim tanjir vrućeg blata.