List koji je hteo da leti

Od trenutka kada je nenadano počeo da raste i zeleni jednog proleća, do trenutka kada je u jesen počeo da menja svoje boje, živeo je list bez ikakvih ambicija osim da stoji, visi, danju proizvodi kiseonik a noću ugljen-dioksid. Takav je život svih listova koji se povinuju tempu godišnjih doba i, osim onih čiji su dani bili skraćeni sečom ili otkidanjem s grana, on traje oko 6 meseci - dok se list ne osuši, ne ostari, ne postane krhak poput starih listova papira, a onda padne na zemlju; odmah tu ispod, ili pak nekoliko metara dalje.
Neki listovi, iako stari, lomljivi i na izmaku snage, ipak polete dalje - negde izvan pogleda ostalih, ostavljajući prostor za mitove i legende, maštanja i nadanja. To je poslednji trzaj života, krajnji trenutak za dostojan ispraćaj, koliko god njegova legenda kratko živela, jer - umreće sigurno sa svim preostalim listovima.
Ovaj jedan list - dakle, prosečan, običan list - jednog vetrovitog januarskog dana uspeo je da poleti. Uzdigao se iznad svih svojih životnih saputnika, (sada sapatnika) nadajući se da ga iza ćoška, ili iznad krovova čeka neka svetlija budućnost, neka manje lomljiva priroda bića, neki manje trošan život.
I trajao je njegov let duž celog dela ulice, kroz prolaz između zgrada, a on se okretao kako ga je vetar nosio, i po prvi put mu nije smetalo što je lagan, gotovo ništavan u odnosu na ostatak sveta. Video je kako su svi ostali oko njega prikovani za tlo, a on se vrteo i vrteo, čas se uzdižući, čas gubeći na visini. Ušavši u drugu ulicu, osetio je nagli pad pritiska o svoju površinu, osetio je gubitak visine i u očajničkom pokušaju da što duže ostane u vazduhu nastavio je da se vrti i leluja, padajući lagano.

U tom trenutku, nekih dva metra iznad svoje glave, devojka je spazila osušeni list koji po vazduhu izvodi piruete, u potpunom kontrastu prljavo-belom nebu iznad. Padao je sporo, i izgledalo je kao da se okreće u nekom plesu samo njemu znanom. Prestala je da gleda ispred sebe i fiksirala ga očima, živeći samo u tom trenutku. Procenivši da će im se putevi susresti, pružila je ruke ka njemu i uhvatila ga u padu. Nasmejala se i osvrnula oko sebe da vidi da li je još neko video ovaj za nju magični trenutak. Ali nije. Jedan čovek koji je hodao ka njoj i dalje je zamračenog lica gledao negde neodređeno ispred sebe, misleći o svojim mukama. Sredovečan par koji je hodao ispred nje nije video ništa, niti bi mogao, jer su svoje poglede čuvali samo jedno za drugo. Nikog drugog nije bilo na ulici.
Devojka je držala taj drobljiv list vrhovima prstiju, razmišljajući šta sa njim da radi. Nosila ga je nekoliko stotina koraka, dve ulice, jedan prelaz, pre nego što je u saksiji ispred kafića uočila još jedan usamljeni, osušeni braon list. Smejući se sebi zbog sentimentalnosti, spustila je list pored onog drugog i otišla. Nije ni znala, ali list je prešao veću udaljenost nego što je mogao da zamisli, i osetio više nežnosti nego što je mogao da sanja. 

Sve to, naravno, pod uslovom da listovi uopšte mogu da sanjaju.

Autobiografija nikoga

GO FULL NOSTALGIA HERE

Moja majka kaže da su roditelji one dece koja su rođena u Srbiji '93 i '94 godine ludi. To, valjda, ima smisla kad uzmete u obzir koji su to bili uslovi. Jednog dana, na policama prodavnica mogao si da nađeš čačkalice, sledećeg samo toalet papir, onog tamo dasku za peglanje...ali ne i meso, hleb, mleko, ili pelene.

U sred svega toga, nastala sam ja. Dok me je mama držala, mogla je kroz moju šaku da vidi drveće koje se naziralo kroz prozor bolnice. Na tatu imam ogroman nos, još od bebe. 2kg 650g i nos koji dominira. Kasnije, kad sam bila dovoljno velika da razvijem svoje nesigurnosti, u očajnom stanju zovem tatu da mu javim da sam pročitala da, dok sve prestaje da raste, nos i uši čoveku rastu zauvek.

'99 smo lupali o šerpe za vreme vesti. Tokom bombardovanja, sećam se zalepljenih traka na prozorima i lokalima - baš kao što je to radio Foks Molder u stanju paranoje, mi smo to radili da bismo zaštitili staklo od pucanja. Osim toga, ne sećam se mnogo čega. Tada sam razvila glavobolje koje vučem kroz život do danas. Zvuk sirena u meni budi jezu, a strah od naglih, jakih zvukova ubrzava rad mog srca. Deca koja su se igrala po igralištima 1999 i 2000 godine, nakon bombardovanja trče da se sakriju svaki put kada iznad leti avion.

Osnovna škola za mene nije bilo neko iskustvo, stekla sam par prijatelja, koji su mi prijatelji i danas. Ali ništa drugo nije vredno pomena. Čitala sam Agatu Kristi, svirala violončelo, patila zbog svog nosa i toga što nisam mršava, mučila se s komunikacijom s drugim ljudima i borila se s depresijom. U osmom razredu sam se ofarbala u crveno, i promenila sebi život.
Zvuči melodramatično, ali i tačno.Crvena kosa, osim očigledne fizičke promene, učinila je da se osećam kao da sam po nečemu drugačija od ostalih. Kasnije, u srednjoj školi, crvena kosa simbolizovala je bunt, rokera, kul devojku i automatski prolaz u društvu alternative.
Par ljubavnih priča kasnije, upisala sam filolški i krenula u borbu protiv straha od ljudi. Moja oblast studiranja – bohemistika – omogućila mi je da u malom gradu u Češkoj završim 6ti semestar, a potom u Pragu i 7mi semestar. Prvi put u studentskom domu, prvi put sama s novcem, prvi put slobodna u stranoj zemlji, maštala sam tokom dugih šetnji Pragom o budućnosti koja je u tim godinama gotovo uvek neizvesna. Bila sam srećna, ne samo zato što je u Češkoj prevoz uvek tačan ili zato što u njihovim marketima popust zaista znači popust; već zato što sam se osećala kao da, iako je neizvesno, sama kontrolišem kuda idem. Moje odluke su moje i moje greške su samo moje.
Danas sedim u kancelariji kroz čiji prozor vidim prozor od prekoputa, i na njemu ženu kojoj se iz šolje izdiže para. Zamišljam da je i njena autobiografija isto kao i moja puna malih ničega koji zajedno daju jednu jedinu nju. Veliko Nešto u svetu punom malih nas.

Vic

''Sede dva čoveka u baru i jedan kaže: ''Slušaj vic!'' a drugi mu odgovara: ''Ma, kakav vic? Ovo je kratka priča!''.''

Pogledala sam u Klaru s iščekivanjem.
''Nikad nisi umela da pričaš viceve.'', rekla mi je.

Svakodnevica

21.09.2017

Čuo je bušilicu. Ustao. Obukao stvari koje je ostavio prošle večeri i izašao. Kiša je padala celim putem do Ar Hola.
Ušavši unutra Helena mu je rekla:
- Hej, je l hoć..? 

 - Da, skroz crnu.
Nasmejala se.
- Kako si znao?

- Svaki dan pitaš isto – rekao je.
Nakon nekoliko sati je došlo vreme da izađe na binu. Čuo je ljude kako se smeštaju u svoja sedišta . Idemo ponovo, pomisli. Izvodio je dela improvizujući, i sala je svako veče bila puna.
Nakon koncerta je ispio piće i zahvalio se svakom ko mu je prišao. Koreografisano se kretao između ljudi, ne bi li dobio priliku da priča samo sa najzanimljivijima.  Ali to su uvek isti ljudi, govorio je sebi.
Otišao je kući. Zaspao.

21.09.2017

Čuo je bušilicu.

Et milov i strah od jeseni

     Onog trenutka kad je kročila na pločnik glavne autobuske stanice u Pragu, zajedno s udarcem svoje patike o čvrsti beton, u glavu joj se uvukla Misao. Nervozno je odmahnula glavom - kao da želi da otera nekog insekta - i krenula da za sobom vuče kofer, na leđima kamperski ranac, a u glavi paniku.
No, odjednom, Misao je krenula da se nameće, i tako naglo kako je došla, (gotovo kao da je bila udahnuta kroz nozdrve, zajedno s vazduhom) postala je sastavni deo svake njene ćelije. Činilo se kao da je Misao bila premisa, a sve ostalo su bili zaključci izvedeni iz te premise. Činilo se kao da je postala srž njenog bića, dok se sve drugo nekako samo nadograđivalo i oslanjalo na taj novi temelj njenog Ja.
Osetila je strah. Odjednom je nečiji život postao duboko isprepletan sa njenim; iznenada su tuđi postupci do krajnosti mogli da izmene njenu sadašnjost; brzo, u razmaku između dva treptaja oka, izgubila je kontrolu nad svojim željama i delanjima, i potčinila se rečima i osećajima nekoga, ko nije ona sama. Bez da je iko to tražio od nje. Bez da je ona sama to očekivala od sebe. Odjednom, iznenada, brzo i, povrh svega, prvi put u životu, osetila je da je sigurna u Misao, iako nije u potpunosti bila spremna za nju.
I šta je dalje mogla da radi? Da svoje pokrete i udisaje, svoja šetanja i pričanja, svoje vreme i svoje osećaje svede na preživljavanje daljine, tako oštre u svojoj očiglednosti, tako okrutne i nesavitljive, tako teške za one ljubavnike toliko udaljene i usamljene, mračnih lica, sanjalačkih očiju, crvenih noseva u hladnoći, dok razmišljaju o svemu što će reći kada im se ruke ponovo dotaknu i kada napokon budu mogli jedno drugom da pogledaju direktno u oči, ovog puta ne zagledane u lice onog drugog kroz ekran, već istinski tu, razdvojene samo nekolikim centimetrima vazduha. Tim istim ljubavnicima, vraćenim u realnost koja deluje daleko manje prijatna, istog trena kada bivaju izbačeni iz svog transa, imperativ postaje da uhvate poslednje tragove zamišljenog dijaloga, da se obasjaju poslednjim zracima topline tog maštanja. Nekima od njih to je ono o čemu misle kad su tužni; drugima, pak, to je ono što ih rastuži još više, i na njenu žalost, ona je spadala u drugu grupu - u te neutešne ljude izmučene svojim dalekim, jakim ljubavima, konstantno u rascepu između sreće što su voljeni, i nesreće što to ne mogu da osete izbliza.
Dok se klati u metrou, ili podrhtava na pokretnim stepenicama, oseća kako su joj ruke i noge otežale, kako celo telo jedva odlepljuje od zemlje, dok joj je glava negde kilometrima daleko u vazduhu, negde iznad Praga i iznad meseca, negde dalje od Saturna, negde sasvim slobodno i van vremena, a opet povučena nazad, svaki put se oseća sve težom, dok je pritiska težina i ozbiljnost Misli, dok joj nije jasno kako da se sa svime nosi, dok mora o svemu ponovo da promisli na sasvim nov način, gledajući kako se principi tope, i ustupaju mesto nekim novim standardima i željama, drugim prioritetima, dok se grčevito drži za svoj identitet, i teši se da ga zapravo nije ni izgubila, ona vrtoglavo upija svoje nove osećaje i trese glavom u neverici zbog svega što doživljava.
Umotana u šalove i nekoliko slojeva odeće, sama, sa slušalicama u ušima, na trenutak deluje oslobođena od svih stega, slobodna čak i od te nove sebe, prihvata taj grad kao svoj, vidi neku dalju budućnost učaurena u njegovoj hladnoći i lepoti, u staroj arhitekturi i dobro organizovanom prevozu, okružena jezikom koji samo delimično razume, obuzeta boljim uslovima od onih na koje je navikla, hodom koji liči na poskok, uz muziku koja joj vodi misli i na neočekivane strane, sasvim sama sa sobom, misli na njega, kao i uvek, želeći da je tu, slobodan zajedno s njom, jer ne postoji drugi način da mu prenese taj tračak dobrog raspoloženja u inače sumornim danima, i tek ponekim sunčevim zrakom kroz listove najjarkijih boja; ona je oduvek mrzela jesen i zimu i hladnoću, i konačno je razumela da od tuge izazvane ovim dobima, ni u najdražem gradu ne možeš da pobegneš.
I zato joj je iznad svega bila potrebna ta prokleta Misao. Trebalo joj je da se ušuška u nečijim rukama, da nosem prođe kroz nečiju bradu, da dodirne tuđe rame, da oseti zagrljaj - ona, koja je najslabija u ovo vreme, i sve slabija iz godine u godinu, poput kakve biljke se rađa zrelija i jača svakog proleća, a umire, lagano i bolno, svake jeseni, bez leka, naizgled bez rešenja i razumevanja, ljuta na sebe što ne uživa u prilici koja joj je data, besna što ne zna kako da se otrgne od tegobnih napada apatije, dok je vuku za rukav, sasvim, sve dok ne potone negde, na dno reke Vltave, uz žubor vode i šum riba koje klize u strahu da će ih sa visina pojesti galeb.
I kako se drugačije bori s vremenom? Ostaje joj da sačeka da se svaka noć završi danom, dok ne dođe do onog trenutka kada vreme više neće biti bitno, datumi će postati izbrisani, zajedno sa svim danima u nedelji. To će biti momenat u kom će Misao da se realizuje kroz reči - ušla je kroz nos, a izaći će kroz usta, baš kao kad umiruješ napad panike, njena će glava da bude čista, nelagodni osećaji će da se umire, a jednom izgovorena, Misao će postati Stvarnost.

#5

Sad kad si daleko
i tamo planiraš i da ostaneš
jedan deo mene je tužan
a drugi deo mene ne robuje više
odbrojavanjem dana do kad ćeš doći,
koliko noći je još ostalo da spavam sama pre nego što ti budeš ponovo tu sa mnom.
Treći deo mene je ljut na ovaj drugi
jer se osećam slobodno da radim ono što želim
tek kada više nemam o čijim dodirima da mislim,
jer se radujem stvarima koje želim da radim
tek kada one prestanu da budu sekundarne u odnosu na tebe.
Je l to ljubav?
Štetiti svom napretku jer smo prezauzeti misleći na onog drugog?
Usporavanje svog tempa da bi naše disanje bilo simultano?
Želja za tvojim bićem nadglašava sve želje mog sopstvenog bića,
i kako da te volim onda, kad u tvoje reči ne verujem
kada tvoje lice ne vidim
kada te ne poznajem
i kada pred tvojim odlukama ostajem nema i obogaljena?
Ostajem da vrtim glavom i pušim cigarete do korena filtera,
ostajem ovde, a ti ostaješ tamo.
Kako da te volim kad sam zbog tebe u stanju da čekam bez ikakve garancije?
Spremna da odmahujem oštro svakome ko od mene nešto želi
a slobodna da činim ono što sam zbog tebe bila spremna da odložim?
Sada, kada će tvoj glas sasvim da izgubi boju u mojim sećanjima,
prvo glas, onda i onaj jedini izraz lica koji je ostao, i na kraju dodir,
ostaće mi samo tvoje reči na ekranu, dokle god si voljan da ih pišeš za mene.
Ali ja neću da dozvolim da se u mom oku nazre bilo kakva tuga
niti da iz mojih usta izađe i najmanji žalostan uzdah.
Sve što radim, biće moje
i sve što gledam, biće moje
i sve što fotkam, biće moje
svaki pokret, svako pevanje, svaki izlazak i razgovor, sve će biti moje -
samo ono što pišem će biti tvoje.
Jer kako da te ne volim, kada si mi ti pokazao koiko bi mi bilo lako da volim sebe,
kako da te ne volim kada svaki delić mene pulsira u tvojoj blizini?
Jer sa tobom sam ja
i sa sobom sam ta ista ja
i sve to jer sam slobodna da te volim ako hoću
i da te zaboravim ako tako želim.
I svaki put kada pomislim da mi je teško što si daleko, setim se da je daleko teže kada si prazan.
A mi, sami ili zajedno, daleko koliko jesmo, prazni makar nismo.

https://www.youtube.com/watch?v=aJvQhlWF5_g

#4

U tvojim rečima i tvojim očima,
po brdima i zamračenim sobama,
u ulicama i kafićima,
uz kafu ili makarone, hladnu piletinu ili kiselu,
ovde ili tamo
po danu ili noći
u zoru, uz zvuke kamiona i ludog psa iz kuće prekoputa,
kroz objektiv i kroz odraz crnog ekrana laptopa,
u gužvi ili sami,
dok sedimo ili stojimo,
dok ležimo umotani u čaršave i jedno u drugo,
uz moju muziku, ili uz zvuke tvoje gitare,
kroz poruke ili kroz šapat,
sramežljivo ili kroz teško disanje,
zamišljenih pogleda i krišom uhvaćenih osmeha,
u trenucima kad nas niko ne vidi
i u vremenu koje prolazi
kroz vešto izbegavanje pomena onog što mi je na umu,
u tvojim nerviranjima, dodirima, i u mom odrazu u tvojim zenicama,
za koji dan, kroz prozor autobusa,
zamračenih izraza, bez ikakvog izlaza,
u svemu tome: u ovom letu, i u ovoj kiši,
u svemu što je nekada imalo smisla a sada više nema,
osećam grč nepoverenja,
visokofrekventni signal upozorenja,
osećam tebe u sebi i sebe van svog tela,
paniku i uživanje, bojazan i nestrpljenje,
kao kad hodaš gladan po vrelim kamenim ulicama na 40 stepeni,
vrti ti se u glavi;
sve se to prikralo,
nenadano
ograničeno
 zamršeno ali jednostavno,
jer nije ni počelo a već je - gotovo.

Letnja priča s prolećnim mislima o nadolazećoj zimi

Moje misli teraju razum u početno stanje blagog ludila. U jednom trenutku sam prkosna i ponosna - u sledećem razmišljam kako su tvoji bezuspešni pokušaji nameštanja frizure nešto najslađe što sam videla. Čak iako se graniče s tikom, i čine da ličiš na pompusnog babuna.
Sada u ovom džumbusu protivrečnosti zvanog moja glava, naviru slike jednog aprilskog popodneva: krovovi Praga, s renesansnim nebom iznad mene, i cvrkut ptica uz hladnoću koja ne štedi obraze, a ni ruke, a ni uši.
I ja sve to fotkam, i gledam s vidikovca na krov zgrade gde smo onomad ja i još neko dvoje iznajmili stan na vikend. Toliko je lepo da ja samo želim da ti dođeš, i da vidiš sve što vidim ja, i da probaš ono divno slatko testo s topljenom čokoladom i jagodama i šlagom, i da čuješ kako pričam češki dok u nekoj kafani naručujem tebi pivo i sebi kuvano vino. Jer, kao, do zime ćemo se voleti - ili ćemo makar da budemo zaljubljeni. 

Eto, na to je mislila moja luda glava. Na naše ruke u rukavicama, i naše reči zagušene šalovima, i naše osećaje pod krovom studentskog doma. Na naše šetnje po tek palom snegu, preko Karlovog mosta pa sve do Vaclavskog trga, po tim turističkim mestima i starosedeocima omraženom centru, jer ti nikad nisi video Prag, a ja bih do zime volela da sam tamo već domaća.

Mislila sam i na razgovore koje bi vodio sa ljudima koje bih tamo upoznala, na krune koje bismo potrošili na svirke i žurke, i velike pice, i džin-tonike i pomfrite i smažake, i trdelnike, i na ulaznice za Zlatnu ulicu, i druge muzeje, i na prevoz...toliko mnogo para ode na prevoz.

I mislila sam i tada da to nisu preterano realna razmišljanja, i još tada sam ih zvala maštanjima, ali su ona i dalje bila moguća tog dana. No, april je prošao. I maj u kom sam ostavila Prag iza sebe. A evo, i jun već maše s podmuklim osmehom - jer je doneo i hladno i pakao i kišu i tornado i grad i ispitni rok - prvo jedan pa onda i drugi - a doneo je i tebe, zajedno s tvojim pričama o ljudima i iskustvima, zajedno s tvojom novom frizurom koja više ne mora da se popravlja.
Ali dok si negde usput izgubio izgled pompusnog babuna iznutra si postao pompusni babun samo sa znatno lošijom frizurom, i moja Praška zimska idila je izgorela na ovom upornom suncu, i ja sam je gledala kako nestaje i pokušala da te zovem da je spaseš, ali tebi su epizode Game of Thrones bile važnije i od kulture i od poštovanja, i nije te zanimalo da spašavaš ono za šta si mislio da nikad i nije bilo vredno. I dok za to ne mogu da te krivim, optužim i osudim, tvoje ponašanje me je isuviše podsećalo na male pikavce koje pregaziš na pločniku, ili ubaciš u kantu (gde im je zakonom određeno mesto), i ja sam ostala da se pitam šta to radim, i o čemu mislim, i zašto osećam ono što osećam.
Neka, ti zadrži svoju pričljivost, a ja ću svoju stidljivost.
Ti uzmi svoje anime i Tarantina, a ja ću uzeti danske filmove i indie produkciju.
Neka tebi ide sutlijaš, uzmi i slatko od šipka (kod mene to i onako niko ne pravi), a meni nek ide slatko testo s jagodama, šlagom i čokoladom.
Zadrži pivo, ja ga ne pijem.
Uzmi i sve te hladne zemlje severa i dane i noći od pola godine.
Evo ti i sav tehno, i sve pesme Olivera Dragojevića - ne dam ti Hoze Džejmsa jer si i onako rekao da je on suviše romantičan.
Prepusti meni romantiku, a ti uzmi ceo blud.
Ja ću da uzmem Prag, i maštanje o muzejima i šetnjama i zimi, o kojima nikada ništa nećeš znati.
I ne pretim kada to kažem,

samo mi je žao,
jer to su nam bili lepi dani,
i definitivno još lepše noći.

Veruj mi, bila sam tamo.

Jednom mi je pretila đumbirom

Jednom mi je pretila đumbirom. Držala je taj đumbir u ruci, i njime mahala meni ispred lica, iskreno besna, kakvu je nikad nisam video, jer, jebiga, nisam je dugo ni znao.
Za mene je sve to bilo novo - ona, njena kuća i ta trpezarija u kojoj smo u tom trenutku stajali. Nije dizala glas, nije bila jedna od tih glasnih ljudi, osim kad se smejala, ili komično nervirala... dobro, ponekad je bila malo bučna, ali u tom momentu nije vikala, kao da je svu snagu unela u treskanje tog đumbira po vazduhu dok mi je objašnjavala koliko sam sjebao sve što sam mogao onog dana kad sam je pratio do kuće. Pričala je kako zna da ja nisam kriv, da je nisam lagao, da je nisam zavlačio, ali da mi je rekla da ne može, da ne ume da se ograniči, a da sam ja to iskoristio jer sam sebičan. Govorila je nešto o sviđanju i zaljubljenosti, o tome kako joj je teško da sebe ceni dok ja stojim u njenoj kući, pijem kafu koju mi je napravila, nakon što smo se kresnuli, a ne želim da budem sa njom. Rekla je da je ljuta na mene - da - ali pre svega na sebe, jer je dozvolila da se ponovi nešto što je rekla da nikad neće. I ja sam stajao, i slušao je, razmišljao kako je đumbir ljut, a i ona je ljuta, i njime crta linije po vazduhu, i to mi je sve bilo jako smešno u trenutku, ali sam znao da ne mogu to da kažem da me ne bi gađala nožem ili vagom, ili bilo čime što joj je bilo pri ruci - tako da sam samo nastavio da je gledam i da se trudim da imam saosećajan izraz lica, kao da nisam govno kakvo je opisivala. A skroz je bila u pravu, i da je nisam lagao, i da sam joj sve rekao, i da sam iskoristio to što me hoće, bez ikakve želje da taj odnos unapredim. Nije se uklapala u moj plan, i to sam joj i rekao jednom prilikom dok smo nešto hipotetički pričali o dvoje ljudi kojima je lepo jedan s drugim, ali u delu života kada to ne bi funkcionisalo. „A kad bi funkcionisalo?” pitala je, „kada je pravi trenutak?” i ja sam hteo da joj kažem da je bukvalno svaki trenutak pre ili posle mog plana bio savršeno dobar trenutak, ali znao sam da joj se to ne bi dopalo, pa sam samo slegao ramenima. Odložila je đumbir. Uzdahnula. Uzela rendu i počela da pravi svoj jutarnji sok za mršavljenje, a ja sam samo nastavio da stojim kao budala, jer nisam znao šta hoće od mene.
Ne, znao sam. Počeo sam da nazirem njenu ideju našeg budućeg odnosa, i nije mi se dopalo to što vidim. Hteo sam više za sebe, više sebe za sebe, više drugih devojaka za sebe, mada i više nje za sebe istovremeno. Nisam se previše iznenadio što je konverzacija krenula u ovom pravcu, bilo mi je jasno da ona neće zauvek da čeka da se nešto desi, ali jesam bio iznenađen što je to rešila da uradi u tom trenutku. Nismo se znali previše dugo, prilike su bile takve da smo se upoznali, pa onda odlutali van grada na koji mesec, svako na svoju stranu, da bismo se onda ponovo videli nakon nekog vremena. I dok je za mene to predstavljalo ponovni susret sa devojkom koja je mi je bila okej - kako u razgovoru tako i u krevetu, za nju je to imalo više značaja...pa ipak, znajući da joj je teško s rečima (onim važnim rečima, ali i onim lakim, „small talk” razgovorima), nisam očekivao da će skupiti hrabrost dok joj baš ne presedne. I zato nisam znao šta da joj kažem, već sam je samo posmatrao u toj njenoj jutarnjoj rutini: prvo mlaka voda od pola limuna, pa pravljenje ovsenih pahuljica s kokosom i suvim grožđem (i vrućom vodom?!), pa kafa i onda ta famozna đumbir-voda za mršavljenje, dok je u pozadini išla neka plejlista koju je napravila na Jutjubu, a u kojoj si mogao da nađeš sve od Princa do Sije (ali one nove pesme s Davidom Getom, ili nekim već DJ-em). I bilo mi je čudno, jer nikad nisam imao susreta s osobom koja je imala manje samosvesti a koja je istovremeno bila racionalna i logična; i bilo mi je čudno, jer sam se osećao gotovo nezgrapno star i mlad istovremeno, dok sam je gledao kako je prošla ono što ja prolazim sada, iako je razlika između nas bila nemala. Bio sam i ljubomoran zato što je delovalo kao da je ona život shvatila bolje od mene već tada - tako mlada, i što su ispred nje stajale godine koje sam ja protraćio i proveo na stand baj-u. Izgledalo mi je kao da su joj neke stvari savršeno jasne, kao da već ima neke ideje, dok sam ja još uvek kopao tunele kroz svoju podsvest u nadi da ću da izvirim i doprem do neke smislene budućnosti. I sve mi je to prolazilo kroz glavu, mada sada više nisam siguran da li baš u tim trenucima dok smo slušali muziku i dramatično uzdisali, ili u nekim kasnijim momentima - recimo dok sam išao do kuće, ili kasnije kada sam ležao u krevetu pokušavajući da se prisetim svega što sam mogao, da bih zadržao njenu sliku u glavi za neke kasnije, usamljenije trenutke. Bilo kako bilo, ta mi je scena ostala u glavi. Taj kratak susret s devojkom i njenim jutarnjim navikama; dodir s devojkom koja uvek pevuši istu pesmu dok čita u krevetu, i koja uvek pokriva svoje lice kada se nalazi gore.

Ali i kad ostavim sve te repetativne radnje po strani, i one sekunde kada je delovalo kao da mi je dovoljna samo ona, znam da će sve to kad-tad da izmagli iz mog sećanja...kad prođe dovoljno vremena ostaće samo njen razočaran pogled dok meša svoju ovsenu kašu i miris đumbira u letnjem vazduhu.

Srećnih mi 22

Danas mi je rođendan. I, više od svega, misli o prolaznosti i usamljenosti levitiraju. Najpre na terasi, na kojoj sam provela prvih sat i po svog rođendana, a potom i u sobi, u ovom krevetu iz kog upravo pišem.
Ne radi se o tome da sam stara. Nisam. Napunila sam 22 godine, i trebalo bi da sam na (recimo) četvrtini svog života.  Ne radi se o tome da nemam plan. Imam. Prvi put od kako sam zakoračila u malo ozbiljnije vode života odrasli(ji)h, imam neki plan. Ambiciozan, i blago skiciran, ali prisutan. Ne radi se ni o tome što sam ponoć dočekala sama. Ni o tome što mi najbolja drugarica ni nakon što su protekla 3 sata nije čestitala rođendan. Nije stvar ni u tome što sam daleko od kuće, u Berlinu, u gradu koji mi se nakon Češke uopšte ne dopada. Nije ni do činjenice da je prošlo godinu dana otkako sam sedela za stolom broj 1 na venčanju sestre svog tadašnjeg dečka, a sada sam sama. Nije ni to što je Neki On daleko usidren i nezainteresovan za mene. Ništa od toga nije. Neke od tih stvari zajedno? Naravno. Ali to nije koren problema.
Prošlo je više od 3 godine od trenutka kad sam bila zaista srećna. I sve što mi ljudi govore je da su ovo ''najlepše godine mog života'', i da sam ''sada najlepša''. I dosta mi je toga. Ne želim da mi ovo budu najlepše godine. Za početak, nisu nešto naročito ni lepe; a i da jesu - ne želim da odbrojavam dane do trenutka kada će to prestati da budu ''najlepše'' godine, a početi da budu lošije od prethodnih.
Žao mi je, ne želim da budem srećna samo u dvadesetima.
Žao mi je, ne želim da mislim da sam sada najlepša, i da ću biti samo sve ružnija.
Odbijam da verujem da je ovo moj vrhunac, i da će od sada sve ići samo na lošije.
Jer ako nastavimo da verujemo da je mladost izvor sve sreće, kakav nas život čeka kada ostarimo? Čemu imam da se nadam, ako je ovaj život koji sada vodim, a kojim nisam naročito zadovoljna, ono najbolje što mogu da imam? Žao mi je, ali ako nastavim tako da razmišljam te najlepše godine postaće i poslednje, jer ko bi želeo da nastavi dalje, s mišlju da će biti sve gore? S mišlju da je sada jedino dobro vreme? Da su mladost i lepota jedine prave vrednosti?
Od dvadesete do tridesete imaš najviše opcija, to priznajem. Možeš da izlaziš svakog vikenda i da u radnjoj nedelji funkcionišeš kako valja. Možeš da završiš jedan faks, a potom i drugi. Da kao student imaš popuste na mesečnu, na karte za pozorišta, na knjige ili članarinu za biblioteku. Možeš da trčiš a da te ne bole zglobovi, možeš da se pojaviš u 90% klubova i da se ne osetiš matoro. Možeš najviše da naučiš, i da ti najviše od tog znanja ostane u glavi.
I dvadesete su možda i najbitnije godine u životu čoveka. Jer u dvadesetim počinješ da saznaješ ko si. Počinješ da se menjaš, usavršavaš, i otkrivaš nove stvari. U dvadesetima postaješ čovek koji želiš da budeš u tridesetima.
I to je lepo. Jeste, lepo je. I lakše je da se diše dok si mlad. Ali daleko od toga da to moraju da budu najlepše godine. Daleko od toga da za mladost treba da se držimo čvrsto kao za poslednji tračak sunca u decembru. Jer, kada nekom kažemo da su mu ovo ''najlepše godine'', ne savetujemo ga da uživa u tome. Ne želimo mu ništa specijalno dobro. Ono što zaista radimo je to da stavljamo pritisak na osobu da u svojim godinama mora da se oseća dobro, da mora da se zabavlja, da mora da voli to što je mlad, i da mrzi to što neće biti mlad zauvek. Kao da nema već dovoljno straha, pritiska i mržnje.
Ja se plašim vremena.
Plašim se starosti.
Plašim se usamljenosti.
Ali samo zato što na takve stvari ne mogu da utičem. Ali mogu da prihvatim, da prigrlim, da zavolim; da učinim sebe osobom kakvu želim sa trideset. I posle sa pedeset. Jer su godine provedene na konstantno nadograđivanje sopstvene ličnosti one koje su zaista ''najlepše godine'' nečijeg života. Zato nikada ne treba da stanemo.
Srećan mi rođendan.