#0

Sedi sam u ćošku.

Molim ga da ustane.

Odmahuje glavom i kaže da neće.

Kad ga pitam što, on ćuti.

Glava mu je naslonjena na ruke

zgrčen je.

Plakao bi, ali mu je glupo

jer on je sam kriv za sve što se dešava;

a dete je

iako zapravo više nije.

Pitam ga da li želi da ustane.

Kaže da želi, ali ne još.

Kada ga pitam što, on ćuti;

gleda u prazno ispred sebe,

mučan je.

Ustao bi, ali mu je glupo

jer on i sam zna da je kriv za sve što se dešava:

a slab je

iako zapravo uopšte nije.

Sedi sam, ali tu sam i ja.

Molim ga da ostane budan.

Gleda me i kaže da je budan

dok sam i ja budna

jer svi znamo da je on ja

onaj jedan

krivac u meni.

#2

Kad bih mogla, na trenutak,
da se pretvaram da me želiš
zbog mene, a ne jer nemaš drugo
zamislila bih nas na nekom putu,
kako tražimo kukuruzna polja.

Smejao bi se, blesavo kao dečak,
a ja bih te gledala perifernim vidom
i mislila da si mi lep, bez obzira na sve.
Vozio bi lagano i pričao glupe šale,
glupave poput šala mog profesora staroslovenskog,
ali ja bih te svejedno volela.

Kada bih mogla, u momentu,
da te zagrlim
bez straha da ćeš misliti da sam jadna
ili glupa;
da te uhvatim za ruku
ili naslonim ti se na rame,
ne bih bila tako gruba.

Kad bi mogao, bez bojazni,
da me poljubiš
i kad je dan,
i kad nismo sami;
U gradu i u parku,
U utorak i u subotu,
a i ovim danima između;
kad bi tvoja ljubav bila moja
i ničija više
zar bi to tako strašno bilo?
Kad bi taj trenutak mašte trajao duže.

Kad bi taj trenutak mašte trajao duže,
gde bi moja glava odletela?
Preko polja kukuruza i iznad naših kreveta,
visoko sa ostalim nemogućim mislima i željama.
Gde si pošla?
Prizemlji se.

Seti se.

Persona non značajna

Jedna od teorija koju sam razvila za ovo veoma kratko vreme svog življenja jeste ta, da za osobom X prestaneš da patiš kada naiđe osoba Y, za osobom Y kada naiđe osoba Z, itd.
Sve između je čisto zavaravanje. 
Kada sam došla do ovog zaključka bio je početak jeseni 2013. godine. Vreme nakon što smo B i ja raskinuli, a ja pokušavala da razumem kako sam to tako nasamarena. Čak se sećam i trenutka - stajala sam u kupatilu u stanu svog oca i gledala se u ogledalu, a misao koja mi je prošla kroz glavu jeste da ima nade: doći će mi taj-neki-sledeći. Misao koja je usledila bila je: „Samo nemoj da traje dve godine dok se ne pojavi.”
Pa, hehe. 
Ruku na srce, nije trajalo dve godine. Pojavio se još iste zime, pa sam ga potisnula. Pa se pojavio u jesen i zimu sledeće godine, pa sam ga potisnula. Pa se pojavio u proleće, i sve do leta se bezobrazno vukao po mojoj glavi. Zvaćemo ga Pikavac. I sada, dve godine kasnije, isti zaključak mi prolazi kroz glavu, i ista misao se ponavlja. Ali ovog puta situacija deluje znatno gore.

Nikada nije prijatno biti ostavljen, bilo da patimo za osobom ili za svojom sujetom; ali šta kada nismo ni bivali da bismo bili ostavljeni? Šta kada smo glavni krivci za svoj bol mi sami? Kako živeti sa tim saznanjem da nema izgovora i nema opravdanja?
Teško. Pokušala sam da racionalizujem situaciju - to činim uvek i uglavnom uspeva. I, naravno da ne možeš da racionalizuješ emocije. Pogotovo ne ove ozbiljne, a ove su ozbiljne - ozbiljnije od B; ozbiljnije od mog dobra: one su jedino što živi sa mnom ovih nekoliko meseci. Pa ipak ponavljam u sebi da mi se kao ličnost on ni ne dopada - nisam ni imala prilike da ga upoznam kako valja jer je većina naših razgovora svedeno na tzv. small talk (i dirty talk?) - ne vidim šarm, ne vidim zajednička interesovanja. On čita Game Of Thrones poslednjih 6 meseci (verovatno ga još nije završio), i ne gleda filmove. Po sopstvenim rečima, nema kad da sluša muziku jer želi da bude što više van kuće, iako mu je muka od ovog našeg malog grada, istih mesta i istih ljudi, istih rituala. Jedan je od onih pipavih ljudi, koji ti se (ako si žena) javljaju kao da su ceo život čekali da stave svoju ruku baš na tvoj struk. By the way, he's twenty five and doesn't speak a word of english. Osim toga, alergičan je na mačke. U samom startu naš je odnos osuđen na propast. Pa ipak, izađem u grad i svaki put se potrudim da budem najlepša moguća jer ako ga sretnem a on bude dovoljno raspoložen, možda dobijem trunku pažnje. Dame i gospodo, predstavljam vam sebe, Najjadniju osobu u Univerzumu.
Poražavajući u celoj situaciji je taj minimalni feedback koji dobijam. Opet, sama sam kriva. Rečenica „Ja sam đubre” učinila je da se Pikavče unapred ogradi od svega što će se desiti, stupanje u kontakt sa njim je uvek na sopstveni rizik, a parola „Uvek sam sa tobom iskren, nikad te nisam lagao i nikad ti ništa nisam obećao” tu je da zamaskira svaku okrutnost, svaki bezobrazluk, tu je da otera svaki napad i da prebaci krivicu na mene.
I šta sad? Šta sam ja u njegovoj glavi? Smarač? Seks u dva meseca? Dramatična kenjatorka koju će da istrpi da bi mogao da se okoristi kad mu je baš frka? Sasvim moguće. A ja nekako, eto, volim da verujem da iako nisam to baš najbolje pokazala kad je on u pitanju, imam mozak. Imam interesovanja. Imam stavove, imam osećanja - on deluje operisan od empatije, njegove emocije svedene su na minimum. Kada o meni priča sa nekim ko me ne poznaje, koristi termin „drugarica” - isto kao što i meni priča o pregršt nekih „drugarica” sa kojima radi, izlazi i razgovara. Koliko njih je u istoj situaciji kao ja? Da li je sa nekom od njih on isti kao ja sa njim? Sa kojom od njih se šeta u ranim jutarnjim časovima držeći se za ruke, sa kojom je nežan nakon seksa, kod koliko njih je ostao da prespava? Jer mora da sa svima radi isto što i sa mnom, bez trunke griže savesti, bez trenutka kajanja.
I neću da pomislim da je do mene; neću da pomislim da meni nešto fali, jer sam ja za njega ako ne više nego dobra, onda barem sasvim u redu. On za mene nije dobar. U samom startu.
I to moram da shvatim što pre i da mu poručim ono jedino što i zna da kaže na engleskom: „Fuck you.”

https://www.youtube.com/watch?v=Xs9P-pfqF6Y

#1

Pustila sam pesmu, pokušala sam da se setim.

Pogledala sam sliku, pokušala sam da se setim.

Ali još jednom, sećanje se uzvrpoljilo,
izmigoljilo dalje od domašaja mojih očajnih pokušaja
da današnji dan bude dan povratka.
I, premda sam osetila bolne žmarce duž palčeva,
to je bio bol sramote, bol očaja i straha;
to nije bilo ono zbog čega sam posetila stare tabove na kompjuteru,
to nije bio željeni efekat slušanja stare muzičke liste.
To je lice izbledelo, oblik njegove glave nije mi bio poznat dok je sedeo okrenut leđima, kratke kose.
Susret sa njegovim očima nije me boleo gotovo uopšte;
zapravo, mnogo više, bolela me je desna osmica.
Pokušala sam da gledam poslednju epizodu pete sezone serije
- cela početna strana Fejzbuka mi je puna spojlera.
Dok su se slike menjale, misli su mi putovale kroz razgovor koji sam vodila.
Još jedno bledunjavo „izvini” koje ništa ne znači,
dve suze koje sam opravdala scenom iz serije
i keks zbog kog ću morati mnogo da vežbam narednih dana;
Sve iluzije o mojim životnim idejama
otišle su danas iz Pančeva na edukaciju.
Polako gubim razum.
Osećam da ne mogu da objasnim,
smatram da je nerazumljivo.

Vrtim se u krug, a uvek sam imala problema sa ravnotežom.
Poput Velikog Prezira, i ja se pitam gde ću kad odeš u zemlje sveta gde nećeš umeti da pričaš?
I pokušala sam da se setim, ali sam osetila samo bedan odjek nekadašnje sreće sa fotografije iz autobusa.

Pakao sajtova za upoznavanje

(ili kako sam našla dečka) 

   
     Otprilike krajem aprila prošle godine, moj dečko A. i ja smo raskinuli.
Bili smo zajedno negde oko četiri meseca, i onda više nismo bili zajedno. Oboje smo bili razočarani ovim ishodom, ali iz različitih razloga. Ja sam nastavila da tragam, a i on je, sigurno. Pije kafu i čita novine, dok mu radni dan ne postane zauzet. Rutina koje se drži.
Prošao je maj. Zatim jun, jul, avgust i septembar. Na kratko, jesen je osvežila sećanja na uzbuđenje i zaljubljenost. Onda novembar i decembar - hladni i bez iznenađenja.
Poslednji dan godine 2014., histerično ulazim u Njujorker i prilazim odeljku sa donjim vešom. Uzimam prvi crveni brushalter koji vidim (u odgovarajućoj, nezavidnoj „A” veličini) i bez probe ga nosim na kasu. Toliko mi ne ide na ljubavnom planu da sam rešila da podlegnem sujeverju i nosim novi, crveni donji veš za doček Nove godine.
Januar. Crveni brus deluje efektivno koliko i da sam nosila brus zelene boje. Ili kao da ga nisam nosila uopšte. Za trenutak, tog januara, postajem zbunjena - hoću li ostati sama zauvek? Da li taj strah treba da me natera da tražim još upornije, ili da odustanem i prihvatim ono što možda inače ne bih? Imam 20 godina i teško mi je da nađem dečka. A život će da bude sve teži. I zbog toga samo još više počinjem da padam u depresiju.

M. ima Badoo. Sajt za upoznavanje koji funkcioniše po principu gps-a: ako je korisnik iz iste države kao i ti, u okviru kilometraže i starosnog doba koje podesiš, možeš da klikneš dugme čime ga obaveštavaš da ti se sviđaju njegove slike, ili profil, ili štaveć. Ako se i ti njemu dopadaš, neko od vas dvoje preduzima prvi korak, šalje poruku, i kontakt se ostvaruje. M., dakle, ima Badoo, i zadovoljna je. Koliko-toliko. Ima mnogo ponuda i mnogo poziva - na neke pristaje, mnogo više njih odbija. Ali gura nekako. Jedan dejt, drugi, peti. Samopouzdanje raste. A što i ne bi? M. je moderna, ne zanima je to što u Srbiji ovaj vid upoznavanja nije još uvek rasprostranjen. Ona smatra da je to jedini način za nju da upozna nekog novog, i zato, M. gura dalje. 

A ako može M., što ne bih mogla i ja? Tako razmišljam i pod izgovorom da mi je dosadno, prijavljujem se.
Ubacujem nekoliko svojih slika, upisujem uobičajene informacije: starost, visinu, težinu, boju kose, seksualno opredeljenje. Odeljak u kome treba da napišem šta tražim kod muškarca, ostavljam prazan. Ne očekujem da ću naći ono što tražim ovde, jer zapravo ne želim da upoznajem ljude koji u dvadesetim imaju potrebu za dejting sajtovima. Tu sam samu sebe smestila u jedan mali, psihološki paradoks.
Kada tek napraviš Badoo, imaš četiri dana premium paketa: možeš da vidiš ko je kliknuo da mu se dopadaš, možeš da vidiš ko ti je bio na profilu, možeš da vidiš ko je online/offline...ali, najvažnije, Badoo te „gura” svim korisnicima koji spadaju u okvir tvojih kriterijuma, stoga više ljudi ima priliku da te vidi u prvih nedelju dana nego ikada kasnije.
Prve večeri, pravim desetak ”konekcija”. Neki su krajnje simpatični, neki zapravo uopšte nisu moj tip, ali ako sam već napravila profil ovde (mislim ja) mogu i da izađem iz svojih okvira. Nekolicina njih mi se javlja, ista pitanja i isti odgovori - koliko imam godina, (iako piše gore na četu), odakle sam, čime se bavim, šta to studiram, kako mi ide, itd. Na četu mi se javlja jedan dečko, student, 25 godina, deluje normalno. Zadovoljna sam. Poslednji put šaram po listi onih kojima sam se dopala. Jedan od njih (N) mi zapada za oko. U meni se javlja nada da će mi se i on javiti. Još sam zadovoljnija.
Sećam se da sam se probudila gotovo ubeđena da će me ujutru čekati poruka od N. Umesto toga, stiže mi notifikacija da je bio na mom profilu. Pre pet sati. Razočarana, upuštam se u niz ponavljajućih konverzacija i bezvoljnog kliktanja na red fotografija. Dečko, dve godine mlađi od mene, iz grada Pančeva kao i ja, počinje sa mnom razgovor na četu. Pričamo o Gimnaziji, o profesorima, o njegovom prijemnom, o mom faksu. Prija mi da razgovaram sa nekim nepoznatim, o nebitnim temama (povremeno, ipak, bacam besno-čežnjive poglede u pravcu online ikonice korisnika N), nevino, bez ikakvog flerta. Osećam da ovaj sajt možda nije za mene.
U tom trenutku, N se ipak javlja. Priča počinje. U prvih pet rečenica napadamo birokratiju i žene sa šaltera; ispostavlja se da smo ogorčeni na iste šalteruše jer smo oboje sa Filološkog Fakulteta. U glavi mi odzvanja rečenica koju mi je M. mnogo puta izgovorila: „Ne zanosi se.”, i ja se zaista trudim da u tome uspem, ali njegova upotreba dijakritika (ili kako sam ja objašnjavala ljudima šta mi se to toliko sviđa: „Ali piše šđžćč!”) i dobar pravopis - kao jedna od stvari koje tražim kod muškarca  - otežavali su mi posao.
Pa ipak, posle dve nedelje dopisivanja sa N (odlazak na Badoo se sveo na čet sa njim), mi se dogovaramo da se nađemo. Ostavlja mi broj telefona, a po slici na Viberu ja zaključujem da je taj za kog se predstavlja. Kraj je januara, a ja odlazim na prvi dejt sa likom koga sam upoznala online.
Dan posle prvog, usledio je drugi izlazak. Nekoliko dana posle toga treći, a odmah zatim četvrti. Tad smo se i poljubili prvi put.
Od tad je prošlo skoro dva meseca. M. kaže da smo imali jako mnogo sreće što smo se našli tako kako jesmo, jer to nije uobičajeno. Ja se slažem, jer sam dva dana nakon što sam napravila sajt, polako želela da odustanem od cele priče, pa računam da se ne bismo ni upoznali da je bilo tako. (Ili to, ili je onaj brus ipak odradio svoju magiju)
Ja sam imala sreće.
Dozvoliću sebi da verujem da i on misli da je imao sreće.
Ne mislim da ću se ikada vraćati na Badoo, čak iako sam zahvaljujući njemu sada ovde gde jesam. Ali to ne znači da nešto nije u redu sa onima koji tamo pokušavaju.Kad sam im rekla da sam napravila sajt, drugarice su mi se uglavnom smejale, govorile su kako bi one to napravile možda iz zajebancije, da zezaju očajnike na takvim sajtovima, iz dosade. Mnogi od njih to i zaslužuju. Zaista verujem da većmom ljudi u Srbiji nisu spremni da sajtove za upoznavanje koriste za ono što jesu - dejting sajtovi, mesto gde se ljudi nalaze zarad nečeg više od kres-šeme sa strane, ili veze na jednu noć. A upravo je takvih najviše: onih koji bi da krešu bez obaveza dok ih kod kuće neretko čeka devojka/žena sa detetom. A opet, ima i nekolicina normalnih tipova, čiji su motivi sasvim drugačiji.
U redu je što je ljudima lakše da komuniciraju preko kompjutera, ali treba da prepoznaju trenutak kada će im biti dosta ekrana.
Dosta interneta.
Vreme je da se pokuša i uživo, da se rizikuje, da se živi.
Dolazi proleće, a znate šta kažu za proleće.......*

*cenzura na klišee

(Su)očaj

3 minuta.

Metroi zuje. Podzemna je uobičajeno bučna. Zgrčenim prstima držim u ruci fotoaparat. Druga ruka je zauzeta premetanjem karte iz jednog prsta u drugi.
Srce mi lupa, bojim se.
U isto vreme, jako sam ponosna na sebe. Zbog toga počinjem da razmišljam koliko sam zapravo nesposobna. Ponosna na sebe zato što prvi put idem sama podzemnom - tužno.
Odgurujem te samosažaljive misli u stranu, i nervozno gledam kako manji brojevi smenjuju veće - samo što nije red na moj metro.
Kukavična misao da se okrenem i vratim u stan počinje sve više da me obuzima...lako je doći do centra, ali kuda dalje? Kako ću da se vratim? Pomešala sam sa koje strane ide koji metro i u kom pravcu, a nisam ni ponela mobilni sa sobom. A i da jesam, koga bih zvala? Sigurno ne njega, taman sam mu juče dokazala da sam sposobna da sama dođem do stana u kom živi.

2 minuta.

„Ha! Eto,” mislim pobednički, „ako sam mogla sama da odem do tamo, u neki kraj gde nikad nisam bila, ovo bi trebalo da bude još lakše.” - to me donekle smiruje.
Primećujem da u slušalicama Tom Vejts optužuje klavir za pijanstvo.
Danas je takav dan, moj telefon izbacuje najtužnije moguće pesme. Podseća me da sam (makar i na kratko) od Srbije pobegla da bih mogla da razmislim o sebi.
Podseća me, takođe, i na to da sam do sad uspešno izbegavala da se tome posvetim.
Opšte je poznato da je najteže razmišljati o sebi. Mnogo je lakše razmišljati o drugima.
Ali, ovde sam.
Ja, paničar prve klase.
Sama, u stranoj državi, spremam se da uđem u metro.

1 minut.

...možda.
Spremam se da možda uđem u metro.
Klimam glavom.
Klimam glavom dobrih pet sekundi.
Pitam se da li bih ljudima bila smešna kada bi znali koliku borbu vodim sa sobom oko ovoga.
Pitam se da li me plaši to što sam sama.
Pitam se šta će za mene značiti ako pobedim ovog puta.
Pitam se da li ću stalno morati da pobeđujem sebe u nečemu.
Žalim što sam nesigurna.
Žalim što sam lenja.
Žalim što ne mogu da verujem u boga, u sudbinu i u znakove.
Vrata se otvaraju. Ulazim u metro. Vrata se zatvaraju.
U slušalicama se čuje Morisej. Za razliku od njega, ja sam počela nešto što mogu i da završim.

Both Sides Now

Više ne čitam.
Ponekad. U WC-u, ili kada čekam nekog u kafiću, ili ako sam na predavanju na kome se dosađujem. Čitam kad mi je dosadno. Čitam jer mi je prazna baterija.
Više ne čitam iskreno.
A nekada ranije sam čitala stalno. Pustila bih CD u sobi, vrtela ga bezbroj puta, a kasnije vezivala poneku pesmu za određeni događaj u knjizi.
I sada, kada čujem neku od tih pesama, mogu da prizovem sliku u glavi: krupan kadar na stranicu iz nekog polu-ležećeg položaja, peckanje očiju (jer je vreme za spavanje odavno prošlo) i muzika.
Tada sam imala manje od petnaest godina.
Nikad nisam imala dečka.
Svirala sam violončelo.
Mrzela sam osnovnu školu. Negde oko tog doba, trinaest-četrnaest-petnaest godina, prvi put počinjem da procenjujem šta sve sa mnom ne valja.
Nos.
Butine.

Sa četrnaest sam našla prvog dečka. Moje česte upale ušiju su nakon toga nestale - baš kao što je doktor sa Instituta za majku i dete rekao da će biti. Upale ušiju na nervnoj bazi, zato što nemam dečka. Trajalo je mesec dana, poljubili smo se jednom.
U tom periodu sam napravila MySpace. Divila sam se grupici drugaka i prvaka iz Gimnazije: nosili su starke, slušali Green Day. Bilo ih je i muških i ženskih. Bili su velika ekipa. Neki od njih su već duže vreme bili u vezama.
Odbijala sam da vežbam violončelo.
Počela sam da čitam knjige u malo manjem broju.
Nos.
Butine.
Strah od toga da ću loše da se ljubim.

Kada sam se ofarbala u crveno prvi put, to je bilo nešto malo pred moj petnaesti rođendan. Kada sada razmišljam o tome, mislim da je to jedna od najboljih stvari koje sam uradila. Pre toga sam imala periode kada sam plakala danima, i prvi put sam pokušala da opišem sebi bol koji sam osećala u grudima. Shvatila sam zašto se kaže „slomljeno srce” - samo moje niko nije slomio. Ja sam bila nesrećna sama od sebe. Ništa mi nije valjalo.
Do tad.
Sećam se scene: bio je april, sijalo je sunce. Išla sam ulicom, i gledala na gore kroz crvenu šišku.
Bila sam spremna da krenem u Gimnaziju.
Bila sam spremna da prestanem da sviram violončelo.
Bila sam spremna da se prebacim sa MySpace-a na Facebook.
Bila sam spremna da prestanem da čitam knjige.
Nos.
Butine.
Strah od toga da ću loše da se ljubim.
Strah od toga da posle četiri godine Gimnazije i dalje neću znati čime želim da se bavim.

Gimnazija je prošla. Neke sam strahove precrtala, ali uglavnom su se uvećali. Ono što ne valja kod mene, isto tako.
Nos je ostao. Butinama se pridružio veći deo mog tela. Strah od toga da se loše ljubim je prerastao u strah od toga da se nekom neće dopasti seks sa mnom. Strah od toga da posle četiri godine Gimnazije i dalje neću znati čime želim da se bavim, postao je strah od toga da možda nikada neću znati šta želim od života. Broj mojih najdražih se znatno smanjio. Plašim se usamljenosti. Plašim se da mislim o sebi. Plašim se da će ovo biti najlepši period mog života, jer to znači da će od ovog biti lošije.
Tetovirala sam se.
Zaljubila sam se. Nekoliko puta.
Dvojicu sam čak i volela. Jednog sam bila jako blizu da volim, pre nego što se to naglo prekinulo. Taj me je najviše boleo.
Dobila sam mačku. Prvih nekoliko meseci sam imala košmare u kojima ga ubija lav ili krokodil.
Upisala sam faks za čiji prijemni mi je bilo potrebno najmanje pripreme.
Počela sam da radim na svom strahu od pričanja sa novim ljudima.
Kupila sam fotoaparat.
Shvatila sam da nemam motivacije.
Sama sam otišla u Berlin.
Shvatila sam da nemam ambicije.
Želim da ponovo sviram violončelo, ali to neću učiniti. Već sam zaboravila kako.
Nemam nikakav strah od smrti, ali želim da bude bezbolna.
Osoba koja je naglo porasla u mojim očima, do te mere da je postala jedna od najbližih, isto se tako naglo smanjila. Za pet dana, da budem precizna.
Stalno tragam za rešenjem. Stalno tragam za tim trenutkom kada će se moje oči sresti sa nečijim i kada će me zbog toga proći jeza.
Večeras sam zaključila da je ovo najniža tačka u mom životu.
A onda sam pomislila: „Za sad.”

Nadam se da za moj rođendan neće padati kiša.

zimski blog

Znate kako u serijama i filmovima glumci budu ranjeni a onda nekako, snagom adrenalina (ili snagom scenarija) uspeju da pobede potpuno zdrave ljude koji su neretko trenirane ubice?

E ja nisam takva.

Danas imam blagu temperaturu, i čim sam od toplomera dobila dokaz za to, odjednom me je spopala vrtoglvica, neverovatna slabost, osećaj težine u glavi (umetnuti ovde vic o šupljem mozgu) i jedva sam se dogegala do glavne autobuske JKP-ATP (čak sam sebi dozvolila da krenem koji minut ranije kako ne bih morala ovako malaksala da žurim). Da me je napao neko zavezanih ruku, odsečene noge i slep, pobedio bi. Isto tako sam se jedva dovukla kući, razmišljajući o tim akcionim junacima koji čine da u filmovima meci ne deluju tako smrtonosno (recimo, setimo se onih „O-metak-te-je-samo-okrznuo” momenata). Metak je u pitanju. Stvarčica bez koje oružije nema baš neku funkciju. Taj metak. ALO.
No, dobro. Skrećem sa teme.
Dakle, dolazim kući. Ceo dan se radujem svojoj toploj sobi, vrućem čaju i najnovijem filmu Džejka Džilenhala (u pitanju je „Nightcrawler” o kom ću definitivno da pišem detaljnije uskoro), jer mi je krevet sada okrenut tačno gledajući u monitor od kompa, a ne pod uglom od devedeset stepeni, pozicija drugačija nazvana samo-kreten-namešta-sebi-krevet-u-najneudobniji-položaj-za-gledanje-monitora. Gledam film, odličan je. Da li zato što sam zadovoljna filmom, ili zato što je decembar počeo, nakon filma uzimam u ruke čekić i počinjem da zakucavam ploče koje su poodpadale sa zida, odmotavam novogodišnje lampice i širim ih po sobi. U pozadini se čuje http://8tracks.com/mississippi-isabela/winter-days, i to me gura u dalji zanos pa nakon što sam pokačila sve što je ostalo da se okači, počinjem da pravim disko kuglu od nekih perlica, i time se zabavljam narednih dvadeset minuta.
Iskreno, užasno izgleda.
Neću čak ni da napišem kako sam je napravila. Jako je ružna, i ne liči na disko kuglu, ali ja sam je svejedno zavezala i okačila o lampu i sada stoji tako, ponosna na svoju disfunkcionalnost.
Ali, u čemu je poenta?
U decembru.
Došao je, kao i svake godine do sada. Sneg još nije pao, a kada se to bude dogodilo, putevi će biti zavejani i ljudi će biti zaglavljeni na autoputu. Takođe, kada prvi put ove godine padne sneg ja ću biti jako srećna. Već posle dva dana želeću proleće. Osim toga, ljudi će da se grudvaju, klizaju, skijaju, prave sneška, idu na zimovanje i sve te ostale stvari. Zimi vazduh miriše na smog, i sve će me to nepogrešivo podsećati na zaljubljenost i nežnost, ostavljajući me na milost i nemilost melanholičnim mislima - kao i svake godine. Ali pored svega toga, niko ne može da oduzme moju ljubav prema novogodišnjem kiču koju je moja majka u mene usadila. Na tome joj hvala, jer mi je dala razlog da se zimi radujem. Hvala joj na još mnogo čemu, ali možda najviše baš na ovome (i na iznenadnom obroku iz Meka kojim me je iznenadila u jedan ujutru), jer se poput deteta radujem kada ukrase grad, jer jedva čekam da okitim jelku, jer zbog svega toga znam napamet „Love Actually” i zato što sve to čini zimu podnošljivom.

Dakle, srećan vam decembar.

?

Dan u drugom životu

Sunce je rešilo da se druži.
Cela grupa ga je dočekala spremna, naoružana naočarima za sunce, a neki sklopljenih očiju - jer sunce nas, padajući na zatvorene kapke, podseća da je leto gotovo, i da sada treba ugrabiti svaki njegov zrak.
Ima nečeg u tome što sam daleko od kuće. Kafa je drugačijeg ukusa, ljudi su slobodniji, a samoća se razlikuje od usamljenosti.
Njegove ruke, ukrašene narukvicama sa festivala, čupkaju travu na kojoj sedi: „Juče smo pričali o ljubavi,” kaže mi, „ i kada sam došao kući osećao sam teret na leđima zbog svog života. Želim da spavam i želim da pobegnem.”
Nisam mogla da mu kažem šta ja želim; možda je i očigledno; možda već zna; moguće da mu je jasno da šoljicu moram brzo i snažno da prinesem usnama, jer bi u suprotnom primetio da ne kontrolišem svoje prste, već da sami sviraju uvertire po vazduhu, kao da su život za sebe, kao da su oni rešili da mu pokažu šta želim jer ja ne mogu i ne znam kako.
Kažu da kada razgovaraš sa nekim novim, mozak radi duplo brže, i u trenutku kada me on pita šta sam radila juče, moj mozak duplo brže rešava da ne funkcioniše. Počinjem da pričam šta nisam radila, a momenti panike proleću kroz mene kao detlići, kljunom napred, rešeni da me zakucaju za zemlju.
„Da,” nasmejala sam se, „zato ja ne želim da se vratim...sve stvari koje me čekaju nerešene.”. U tom trenutku istina je da nema nerešenih stvari, i život je isti; ako se nove stvari i dešavaju, pored mene prolaze kao plastične kese koje lelujaju gradom - vidim ih ali se ne dotičemo - let im traje koliko i vetar, a onda padaju na zemlju i rastaču se tamo gde su se zatekle.„Da,” nasmejala sam se, „zato ja ne želim da se vratim...sve stvari koje nisu ovde deluju mučno, do te mere da su gotovo nerealne, zgurane u ćošak uma u kom se užasne stvari dešavaju drugim ljudima, a ne meni.”, ali to mu ne govorim. O tome ćutim, a govorim mu o drugim stvarima, dok su njegove oči uprte u mene i ponašaju se kao da sve što sluša ima suštinsku važnost - svejedno da li ja pričam o filmovima, ili mu neko objašnjava neki problem i moli ga za pomoć: svaki put on sluša sa zanimanjem, uzima sekundu ili dve u kojima procesuira ono što je čuo.
„Aha.” klima glavom, „Imam rešenje.” i spremno odlazi da spasi svet, ili dan, ili sve to zajedno kao da je to nešto što čini dva do tri puta dnevno.
Olako, kao da tera muvu sa ramena, odmahuje i odlazi, a ja ostajem sama da se pitam šta je to što ovde čini ukus kafe drugačijim, ljude slobodnijim a samoću različitom od usamljenosti.


Za stranca iz Berlina,
napisano tamo.

BIVŠI POTENCIJAL

Mogli bismo da slušamo muziku

i pričamo o zanimljivim stvarima.

Mogli bismo da se izgubimo negde u Beogradu

uzmemo nasumice autobus i izađemo na

nepoznatoj stanici.

Mogli bismo da gledamo serije

i nagađamo šta će se desiti u sledećoj epizodi

i da zajedno odbrojavamo dane do naredne sezone.

Mogli bismo da tražimo jeftine aranžmane za more

i da subotom po podne sednemo u kola i vozimo se

i glasno pevamo uz muziku sa fleša.

Mogli bismo da oformimo bend.

Mogli bismo da idemo na koncerte

i čekamo prevoz zagrljeni jer je hladno.

Mogli bismo da gledamo filmove

i da o njima raspravljamo satima posle.

Mogli bismo da se šetamo gradom

držeći se za ruke,

i da tražimo lepa mesta za sedenje,

zavučeni, skriveni

i naši.

Ti bi mogao da upoznaš moju rodbinu 

ja bih mogla da upoznam tvoju

i uvek bismo imali koga da vodimo na

dosadna porodična dešavanja.

Mogli bismo da imamo glupe nadimke

koje ne bismo smeli da koristimo u javnosti.

Mogli bismo da kažemo jedno drugom najlepše

i najstrašnije

i najsramotnije

i najslađe stvari.

Mogli bismo da ogovaramo druge parove

ili da se smejemo kada oboje kažemo istu stvar

u isto vreme.

Mogli bismo da se ljubimo stalno,

i da vodimo ljubav stalno,

i da pijemo

i pijani jedno drugo vodimo kući.

Mogli bismo da kuvamo zajedno

ili jedno za drugo

i da kasno u noć

šapućemo jedno drugom koliko smo srećni.

Mogli bismo sve to

i mogli bismo mnogo više,

da smo samo nastavili

da se volimo.