zimski blog

Znate kako u serijama i filmovima glumci budu ranjeni a onda nekako, snagom adrenalina (ili snagom scenarija) uspeju da pobede potpuno zdrave ljude koji su neretko trenirane ubice?

E ja nisam takva.

Danas imam blagu temperaturu, i čim sam od toplomera dobila dokaz za to, odjednom me je spopala vrtoglvica, neverovatna slabost, osećaj težine u glavi (umetnuti ovde vic o šupljem mozgu) i jedva sam se dogegala do glavne autobuske JKP-ATP (čak sam sebi dozvolila da krenem koji minut ranije kako ne bih morala ovako malaksala da žurim). Da me je napao neko zavezanih ruku, odsečene noge i slep, pobedio bi. Isto tako sam se jedva dovukla kući, razmišljajući o tim akcionim junacima koji čine da u filmovima meci ne deluju tako smrtonosno (recimo, setimo se onih „O-metak-te-je-samo-okrznuo” momenata). Metak je u pitanju. Stvarčica bez koje oružije nema baš neku funkciju. Taj metak. ALO.
No, dobro. Skrećem sa teme.
Dakle, dolazim kući. Ceo dan se radujem svojoj toploj sobi, vrućem čaju i najnovijem filmu Džejka Džilenhala (u pitanju je „Nightcrawler” o kom ću definitivno da pišem detaljnije uskoro), jer mi je krevet sada okrenut tačno gledajući u monitor od kompa, a ne pod uglom od devedeset stepeni, pozicija drugačija nazvana samo-kreten-namešta-sebi-krevet-u-najneudobniji-položaj-za-gledanje-monitora. Gledam film, odličan je. Da li zato što sam zadovoljna filmom, ili zato što je decembar počeo, nakon filma uzimam u ruke čekić i počinjem da zakucavam ploče koje su poodpadale sa zida, odmotavam novogodišnje lampice i širim ih po sobi. U pozadini se čuje http://8tracks.com/mississippi-isabela/winter-days, i to me gura u dalji zanos pa nakon što sam pokačila sve što je ostalo da se okači, počinjem da pravim disko kuglu od nekih perlica, i time se zabavljam narednih dvadeset minuta.
Iskreno, užasno izgleda.
Neću čak ni da napišem kako sam je napravila. Jako je ružna, i ne liči na disko kuglu, ali ja sam je svejedno zavezala i okačila o lampu i sada stoji tako, ponosna na svoju disfunkcionalnost.
Ali, u čemu je poenta?
U decembru.
Došao je, kao i svake godine do sada. Sneg još nije pao, a kada se to bude dogodilo, putevi će biti zavejani i ljudi će biti zaglavljeni na autoputu. Takođe, kada prvi put ove godine padne sneg ja ću biti jako srećna. Već posle dva dana želeću proleće. Osim toga, ljudi će da se grudvaju, klizaju, skijaju, prave sneška, idu na zimovanje i sve te ostale stvari. Zimi vazduh miriše na smog, i sve će me to nepogrešivo podsećati na zaljubljenost i nežnost, ostavljajući me na milost i nemilost melanholičnim mislima - kao i svake godine. Ali pored svega toga, niko ne može da oduzme moju ljubav prema novogodišnjem kiču koju je moja majka u mene usadila. Na tome joj hvala, jer mi je dala razlog da se zimi radujem. Hvala joj na još mnogo čemu, ali možda najviše baš na ovome (i na iznenadnom obroku iz Meka kojim me je iznenadila u jedan ujutru), jer se poput deteta radujem kada ukrase grad, jer jedva čekam da okitim jelku, jer zbog svega toga znam napamet „Love Actually” i zato što sve to čini zimu podnošljivom.

Dakle, srećan vam decembar.

?

Dan u drugom životu

Sunce je rešilo da se druži.
Cela grupa ga je dočekala spremna, naoružana naočarima za sunce, a neki sklopljenih očiju - jer sunce nas, padajući na zatvorene kapke, podseća da je leto gotovo, i da sada treba ugrabiti svaki njegov zrak.
Ima nečeg u tome što sam daleko od kuće. Kafa je drugačijeg ukusa, ljudi su slobodniji, a samoća se razlikuje od usamljenosti.
Njegove ruke, ukrašene narukvicama sa festivala, čupkaju travu na kojoj sedi: „Juče smo pričali o ljubavi,” kaže mi, „ i kada sam došao kući osećao sam teret na leđima zbog svog života. Želim da spavam i želim da pobegnem.”
Nisam mogla da mu kažem šta ja želim; možda je i očigledno; možda već zna; moguće da mu je jasno da šoljicu moram brzo i snažno da prinesem usnama, jer bi u suprotnom primetio da ne kontrolišem svoje prste, već da sami sviraju uvertire po vazduhu, kao da su život za sebe, kao da su oni rešili da mu pokažu šta želim jer ja ne mogu i ne znam kako.
Kažu da kada razgovaraš sa nekim novim, mozak radi duplo brže, i u trenutku kada me on pita šta sam radila juče, moj mozak duplo brže rešava da ne funkcioniše. Počinjem da pričam šta nisam radila, a momenti panike proleću kroz mene kao detlići, kljunom napred, rešeni da me zakucaju za zemlju.
„Da,” nasmejala sam se, „zato ja ne želim da se vratim...sve stvari koje me čekaju nerešene.”. U tom trenutku istina je da nema nerešenih stvari, i život je isti; ako se nove stvari i dešavaju, pored mene prolaze kao plastične kese koje lelujaju gradom - vidim ih ali se ne dotičemo - let im traje koliko i vetar, a onda padaju na zemlju i rastaču se tamo gde su se zatekle.„Da,” nasmejala sam se, „zato ja ne želim da se vratim...sve stvari koje nisu ovde deluju mučno, do te mere da su gotovo nerealne, zgurane u ćošak uma u kom se užasne stvari dešavaju drugim ljudima, a ne meni.”, ali to mu ne govorim. O tome ćutim, a govorim mu o drugim stvarima, dok su njegove oči uprte u mene i ponašaju se kao da sve što sluša ima suštinsku važnost - svejedno da li ja pričam o filmovima, ili mu neko objašnjava neki problem i moli ga za pomoć: svaki put on sluša sa zanimanjem, uzima sekundu ili dve u kojima procesuira ono što je čuo.
„Aha.” klima glavom, „Imam rešenje.” i spremno odlazi da spasi svet, ili dan, ili sve to zajedno kao da je to nešto što čini dva do tri puta dnevno.
Olako, kao da tera muvu sa ramena, odmahuje i odlazi, a ja ostajem sama da se pitam šta je to što ovde čini ukus kafe drugačijim, ljude slobodnijim a samoću različitom od usamljenosti.


Za stranca iz Berlina,
napisano tamo.

BIVŠI POTENCIJAL

Mogli bismo da slušamo muziku

i pričamo o zanimljivim stvarima.

Mogli bismo da se izgubimo negde u Beogradu

uzmemo nasumice autobus i izađemo na

nepoznatoj stanici.

Mogli bismo da gledamo serije

i nagađamo šta će se desiti u sledećoj epizodi

i da zajedno odbrojavamo dane do naredne sezone.

Mogli bismo da tražimo jeftine aranžmane za more

i da subotom po podne sednemo u kola i vozimo se

i glasno pevamo uz muziku sa fleša.

Mogli bismo da oformimo bend.

Mogli bismo da idemo na koncerte

i čekamo prevoz zagrljeni jer je hladno.

Mogli bismo da gledamo filmove

i da o njima raspravljamo satima posle.

Mogli bismo da se šetamo gradom

držeći se za ruke,

i da tražimo lepa mesta za sedenje,

zavučeni, skriveni

i naši.

Ti bi mogao da upoznaš moju rodbinu 

ja bih mogla da upoznam tvoju

i uvek bismo imali koga da vodimo na

dosadna porodična dešavanja.

Mogli bismo da imamo glupe nadimke

koje ne bismo smeli da koristimo u javnosti.

Mogli bismo da kažemo jedno drugom najlepše

i najstrašnije

i najsramotnije

i najslađe stvari.

Mogli bismo da ogovaramo druge parove

ili da se smejemo kada oboje kažemo istu stvar

u isto vreme.

Mogli bismo da se ljubimo stalno,

i da vodimo ljubav stalno,

i da pijemo

i pijani jedno drugo vodimo kući.

Mogli bismo da kuvamo zajedno

ili jedno za drugo

i da kasno u noć

šapućemo jedno drugom koliko smo srećni.

Mogli bismo sve to

i mogli bismo mnogo više,

da smo samo nastavili

da se volimo.

A?!

 

   I tako, mesecima bez potrebe da pišem, nađem se ispred laptopa dok čekam Baneta da namesti Skajp i odjednom shvatam da je jesen već počela, i da je vreme. Sreća u nesreći što je on bio u nemogućnosti da(ili je odustao) da popravi svoj Skajp, te je moja inspiracija imala svu slobodu koju joj vreme pruža.
     Ukratko, šta se desilo dok je moj spisateljski deo ličnosti dangubio:
(Ovo je vid dnevika. Napomena za one koji očekuju nešto Adrijan-Molovsko: ne očekujte ništa Adrijan-Molovsko.)
     Prvi put sam se zaposlila. Dobila sam kompliment da sam vredna. Dobila sam kritiku da sam neretko dekoncentrisana. Takođe, kako sam taj posao dobila, tako sam ga se i odrekla. Pa ipak, i dalje radim. Ali, kao što mi neko reče, mnogo dramatičnije zvuči ''Dala sam otkaz!'' nego ''Rekla sam da ću raditi sve dok ne nađu nekog i, onda, možda 2,3 dana nedeljno''.
     Kupila sam fotoaparat u julu, i to je najlepša stvar koja mi se dogodila cele godine. I da, mnogi su podigli obrvu kada sam im se pohvalila, i bili su u fazonu o-ne-još-jedna-koja-fotka-jer-misli-da-je-kul, ali meni preostaje samo da im pokažem srednji prst i da budem srećna.
Ova kupovina uslovila je moj odlazak u Berlin u okviru projekta, gde sam se zaljubila, rastužila, napila, skakala, pričala na engleskom, pričala na srpskom, pila vino sa Francuzom, pila pivo prvi put posle tri i po godine, pila Beherovku sa Čehom, navukla učesnike projekta na Beherovku, kupovala, razvijala svoje socijalne manire, upoznala divne ljude, jela Makedonski sir, kukala što sam se zaljubila, žalila se što me on neće, zaljubila se još malo, razočarala se, pa zaboravila na to, fotkala, snimala, malo se ljubila, mnogo se grlila na rastanku i otišla nazad za Pančevo (Previše grljenja za moj ukus, zapravo. Zagrljaji su mi preintimni da bi ih ljudi tako često koristili.).
Svesna sam da svog Stranca koji trenutno živi u StranomGradu neću više nikada videti, ali meni preostaje samo da slegnem ramenima i da budem srećna.
     Takođe, kako nekim starim ljubavima zaborava nema, a kad živiš u malom gradu nemoguće je ne naletati na neke od njih, tako sam ja nanovo zaplovila vodama neuzvraćene ljubavi od prošle zime, samo sada sa mnogo manjim mogućnostima da ga viđam. Jer, zašto lako kad može komplikovano i ostale duhovite doskočice prikladne za ovakvu agoniju poput moje. Takođe, dobijam napade panike u onim retkim momentima kada ga zapravo i vidim; ne umem da mislim, mozak mi je kaša, nemam pojma šta sam rekla i, (što je mnogo gore) nemam pojma ni šta je on rekao, pa kad me drugarice pitaju o čemu smo pričali ja mogu da se setim samo onih glupavih delova kao što je cena reciklirane plastike ili Ajvanhova frizura. A svi znamo da je obavezni proces igre nagađanja ''Šta-je-mislio-kad-je-to-rekao?'' prilično beskorisan kada su tako idiotske teme u pitanju, jer ni kakav master-mind ne bi mogao da pronađe znake naklonosti u rečenici ''mislim da je kilogram oko 300 dinara, ali znaš li koliko njima treba toga, plus ti su kontejneri užasno ružni.''. Dodatak ironiji je taj što nemam problem sa tim da mnogi drugi znaju da mi se dopada, ali njemu ne smem da kažem. Jer, logiko jeb'se, volim da budem glupa.
Ali, ako ništa drugo, i nije mi tako teško što sam Stranca ostavila za sobom, jer imam jednog sasvim drugačijeg stranca odmah ovde u Pančevu, i, mada je svima muka od recikliranih zaljubljenosti, poznanstva i ljubavi ja još uvek nekako uspevam tu mučninu da ukrotim.
     Takođe, fakultet mi počinje kroz dva dana. Štrajkuje se, i štrajkovaće se. Ja planiram da pravim gužvu jer tog dana nemam predavanja. Takav sam buntovnik.
I iskreno, imam dvadeset godina, i ne znam šta hoću od života - osim da bude lep. Ne znam kako do toga, ali meni preostaje samo da đuskam, fotkam, ponašam se kao zaljubljena školarka i - naravno - da budem srećna. 

''Kada odeš ti, gde ću ja?''*

Krenula je svojim tihim koracima po pločniku moga uma. Njene nove patike deluju staro i pohabano, ali ja znam da su nove i znam da se jako potrudila da izazove utisak iznošenosti. Uvek je bila neobična. Neobično lepa, neobično pametna, neobično privlačna. Dok korača graciozno na njoj su sofisticirani i njeni prsti, i njeni pokreti dok sklanja kosu neukrotivu poput samog svemira. Gledao sam je dok je uvlačila dim cigarete, dubok udah, sklopljene oči i zabačena glava, taj izraz spokoja koji sliči onom kojeg bi imala posle seksa, to uživanje u slatko-gorkom zadovoljstvu na koje se navukla, taj teški teret koji skoro da biva odbačen posle takvih činova. Oh, kako je samo sjajna njena reč i glatka njena misao. Koliko je samo prašnjavih kutaka i zaboravljenih izraza ona izvlačila iz razderane košuljice vremena. Koliko sam je ja mrzeo i želeo, a koliko nisam mogao da doprem do njenih zamagljenih očiju. Sve što bih dobio od nje bio je skoro memljiv pogled i po koje zapetljano klupko reči. Rafal psovki i bujicu nerazumljivih poslovica za koje nikada nisam bio siguran da li su zaista postojale ili ih je ona izmišljala. Čini se nestvarnom, i ova priča i ona sama. I ja sebi ponekad tako delujem - nepoznato i daleko, neprivlačno i licemerno, ali pomirio sam se sa takvim stanjem stvari. Ne može čovek da živi u ludnici njenog postojanja a da ne posumnja u sopstveno, kao što ni bogomoljka ne može da se odupre zovu ženke koja će ga posle parenja neizbežno ubiti. Ipak, ona nije bogomoljka. Ja svakako ne bih bio njen izabranik.
Put po kojem ona hoda za mene je ognjeno žarište. Ona se smejala kada sam joj to rekao. Pogladila me je po kosi i promrljala nešto o Božijim izaslanicima. Tada sam se osetio kao dete i zaćutao sam pocrvenevši. Kasnije sam se u takvim situacijama nalazio sve češće, a ona bi u tim trenucima praskala u smeh i odlazila vrteći glavom i sejući sve svoje divote po sobi. Ja bih gledao za njom, dugo, baš kao što i sada to činim. Ona je odlazila od mene, i meni se vraćala, iako nikada zaista i zasigurno prisutna. Sve sam njene metamorfoze ispratio. I one mučne, i one malo manje mučne. Za mene su sve bile podjednako zamorne. Ali bio sam tu, navučen na njenu pojavu, na njeno ispijeno lice i njene tanke usne, zapetljan u njene duge ruke i duge noge beskrajno bele poput školjki koje smo pronalazili na plažama dok smo igrali još jednu bespotrebnu predstavu u kojoj smo glumili poznanike. Mi nikada nismo spoznali jedno drugo, nikoga, pa ni sebe. Sa danima i godišnjim dobima koja se provlače i dodaju nam godine poput godova na drveću, i mi dodajemo tradicije i mane. A ja sam nju pokušao da razumem, da je posedujem koliko je to u čovečijoj moći a da ne narušuje ljudska prava, ali nisam uspeo da pomirišem đumbirasti miris njene kože, već sam samo bio obmanjivan njenim bisernim sjajem.
Jednom sam je video kako plače. Njene su suze bile teške i poput sidra su me vukle na dno. Ona je jecala, pa bi se smejala. Vikala bi, a onda se izvinjavala. Pevala je kroz grcaje i prepuštala se silnoj dubini sopstvene tuge, ne umeći to drugačije da izrazi. Valjala se po podu, a prosuti pepeo lepio joj se za lice dok je slušala prelepu, no mučnu kompoziciju Prajsnera (http://www.youtube.com/watch?v=1MOkUwbAdEU) ispevanu za prijatelja kojeg je izgubio. I ona je tada izgubila prijatelja. Izgubila je sebe, jer je ona sama bila taj izgubljeni prijatelj. Nije znala kako će funkcionisati tako otkinuta od sebe, istrzana i odnesena ko zna gde, rasuta po ko zna kojim pećinama i livadama.
Za nju je sloboda bila zastrašujuća, no opet neophodna. Kavez joj je bio uobičajenost, bilo to tumačeno bukvalno ili u kakvom prenesenom značenju. Njene cvetne haljine lelujale su po vetru i pratile pokrete tankih vlasi trave, a ona bi gledala u sunce i hitrim pokretima usana pokazivala bi šta oseća. Ti kratki momenti izražavali su toliku težinu njenih emocija, a ona bi potom izmučena legla na travu i gladila zemlju pričajući joj priče o dalekim zvezdama i prirodnim satelitima.
U ono vreme, ona je pod velom krila svoj očaj, a ja sam pod maskom krio svoju nemoć. Na neki način oboje smo bili prevaranti, i lažno je sve što je sa nama bilo u vezi. Njene su povesti bile bogatije i suptilnije, i ona je imala tu moć da pravi groteskno od svega čega bi se mašila, dok bi moje priče posle njenih zvučale prazno i ukvareno. I sa svim njenim manama, ljudi je vole. Ona je za njih zagonetka, jedna od onih kojima pripisuju samo nebeska rešenja. I žale je koliko joj se i dive. Ona je sama po sebi kontradiktorna, stoga nemoguća. Ona je čudo, ona je sjaj.
I ako imam nekih moći one pred njenima izblede. Ja nisam jak. Nisam mirisan. Nisam nikakav znalac. Ja sam budala očarana varalicom. Ona je snaga umiruće ptice. I mi smo pakt.
Njoj to i nije važno.
Ona na neki način mene ni ne zna, pa je puštam da se kreće svojim tihim koracima po pločniku moga uma, jer, kako kaže jedna pesma: ''Kada odeš ti, gde ću ja?''

http://www.youtube.com/watch?v=24b7Fj7FuTk




*Izgubljeni tekst iz 2012.

A day late*

Sve zapisuje na papiru.

Tehnologija ju ne voli.

Jednom joj je rekao da ga podseća na pesmu nekog švedskog benda.

Staromodna. Devojka jučerašnjice.

Tako joj je rekao.

Napolju je sumnjivo leto.

Svi u njega sumnjaju, i ono sumnja u sebe.

Zato pada kiša i zato se nosi odeća za uveče i zato ga psuju.

Od njega očekuju;

u Švedskoj ne osuđuju leto toliko.

Ponoć je prošla, nešto se dešava što vraća misli na staro.

Ne treba joj mnogo za to.

Devojka jučerašnjice.

Ne jer je staromodna, već jer joj je to destinacija.

To niko nije rekao.

Niko nije ni morao da kaže.

Srodne duše i zašto u njih (ne) verujemo

Zašto smo od koncepta "srodnih duša" napravili kult kad bi to, u najmanju ruku, trebalo da nas baci u depresiju?

     Definicija srodne duše (prema Vikipediji), jeste da je to naziv kojim se označava osoba prema kojoj se oseća duboki afinitet i ljubav. To podrazumeva ljubav intimne, seksualne, duhovne prirode; odnos koji predstavlja ideal kompatibilnosti.
     Platon to u delu ''Gozba'' predstavlja kroz priču koju priča Aristofan. Naime, ljudi su na početku imali četiri ruke, četiri noge i jednu glavu sa dva lica. U to vreme imali su i veliku snagu kojom su gotovo ugrožavali bogove, pa je Zevs odlučio da ljude podeli, time ih oslabivši. Ipak, moguće je da se te dve polovine pronađu i ponovo spoje (hehe) i da dožive potpunu ekstazu i sreću. Ako se to pak ne desi, sledi život pun tuge čemera i jada. (što bi Karlin rekao: https://www.youtube.com/watch?v=QZ8hefESt7c )

Bashert - jevrejsko viđenje srodnih duša.
Funkcioiše po principu sudbine. Pošto je od boga bez obzira na to
da li je brak dobar ili ne, supružnici se smatraju basheratama.

     Teri Pračet, u jednoj od svojih knjiga, priča priču o velikoj kompatibilnosti dvoje ljudi. Njihova ljubav palila bi gradove, rušila planine i uništavala po čitave svetove, na kraju rezultujući smakom sveta. Srećom po ostale stanovnike Univerzuma, njih dvoje živeli su u različitim vekovima i na različitim planetama i nikada se nisu sreli.
I upravo taj trenutak je onaj ključan za obaranje teorije srodnih duša. Jer ne radi se o tome da mi ''samo'' treba da pronađemo tog nekog. U pitanju je mnogo faktora, i svaki od njih treba savršeno da se poklopi. (''Da, ali u pitanju je sudbina'', neki od vas će reći. A ako ste jedni od onih koji misle da je negde zapisan svaki vaš korak, i da ste toliko nebitni ovom svetu - jer vaše odluke nisu vaše već Sudbinine, onda pretpostavljam da i treba da tražite srodnu dušu uvek i zauvek, dok vam oči ne iskrvave.) Veća je verovatnoća da šetajuci Londonom naletim na Benedikta Kamberbeča, zasenim ga i udam se za njega, izrodivši mu dvoje plavooke crnokose dece nego da jedna osoba upozna jedinu osobu na planeti u vjek vjekova i za vjek vjekova koja je za nju stvorena. I umesto da, ta možda-negde-nekad-neko će doći, i postoji možda-negde-nekad-neko i za mene priča u nama budi nadu, ona bi trebalo da nas najiskrenije razbesni. Jer... 
Zašto samo jedna osoba za ceo život može da nas čini tako srećnim? 
Kako je u redu da se neki tako pronađu sa dvadeset a neki sa sedamdeset? 
Kako razgraničiti da li je u pitanju iskrena sreća sa nekim ili samo panika da vreme odmiče a mi to nismo iskusili? 
I šta je sa onima koji se pronađu premladi da bi shvatili da su se našli, a u međuvremenu se izgube?

Premda priznajem da kao ideja zvuči privlačno, utopijski, garantuje nam ljubav sa nekim zanavek, smatram da bi stvar bila znatno olakšana kada bi postojao svojevrsni znak; rodiš se sa pločicom na kojoj piše Dragan Draganić, pa ti izvoli traži; ili bar nešto na foru toplo-hladno, neka lampica koja se upali u određenom trenutku - svetli žuto ukoliko je ta osoba u radijusu od 20km, svetli zeleno ukoliko je u radijusu od 200m, itd. A onda, možda je sama potraga ono što je zanimljivo, a pomoć ove vrste učinila bi čitavu situaciju dosadnom? Ali, ako je srodna duša beskrajna ljubav, sreća i zaljubljenost, kako je to onda dosadno?

Srodne duše su kao premijum paket monogamije, a kako to obično ide sa premijum paketima, većina nas nema pristup tome. Neki misle da to uopšte nije toliko sjajno koliko deluje; neki za tim žude, a neki misle da je to samo način da se narodu zamažu oči. Nađite se.

(ova podela važi i za sve ostale stvari na svetu)

PLUS (+), za one kojima je jako dosadno u ovom trenutku:

Ali Mekbil i svi njeni muškarci

pronađi razliku:

    Ali Mekbil je serija sa kraja devedesetih i pocetka dvehiljaditih godina u kojoj je glavni lik ekscentrična žena koja je advokat u firmi u Bostonu. Ujedno i klasičan primer prodavanja ove ideje širim narodnim masama. Ujedno i španska serija.
Elem, Ali radi sa svojim bivšim dugogodišnjim dečkom i njegovom sadašnjom ženom. Taj čovek je Alina srodna duša. Ali onda on umire od tumora, i Ali biva primorana da prizna da on možda ipak nije njena srodna duša. Možda je to ipak Lari - isto advokat, i baš je super lik (jer ga glumi Robert Dauni DžR.) i sve je divno, i on je taj...Ali onda, Roberta hvataju zbog problema sa drogom i on odlazi u zatvor, time terajući scenariste da otpišu Larija iz serije, i jadna Ali ostaje bez još jedne Srodne Duše. Zatim sledi niz možda-je-on-taj-a-ne-ipak-nije-super-je-ali-dosadan-ili-mu-nešto-svakako-fali likova, ali ONDA dolazi Bon Žovi, koji je vodoinstalater-bebisiter, i oni se zaljubljuju. Seks im je divan, on je romantičan, i sve je super, možda je on taj...sve dok Ali ne reši da se zbog svoje socijalno neprilagođene ćerke preseli u Njujork. Sama. Sa nadom da će u Njujorku konačno pronaći Njega.
(Drugi problem scenarista ove serije jeste taj što je očigledno nemoguće da se likovi sele sa svojim partnerima po Americi. Srodne Duše moraju da budu iz istog grada - to je naravoučenije.)







PLUS: www.google.rs/search?q=soul+mates&tbm=isch&ei=TvHPU9nNFaXMygPjv4CwCw mali geg refleks za kraj :*

Za njih

Svi ti ljudi

pritiskaju me pitanjima

''šta ti je'' i ''zašto si takva''
a ja pustim muziku da bi razumeli
''Hej, to je mnogo tužno čoveče''
Hej, zato se i zove bluz, čoveče
U trenucima kada ne možeš više
bole te ruke, tu iznad zglobova
jer tuga ne zna gde će dalje
više niže ispod svuda
svuda svuda svuda
I on je bio stabilan
a on je bio lep,
i on je bio pametan
I svaki boli, udara, tuče
iznutra ka napolju
kao iz ljuske da beže
i ostavljaju deliće, svaki put
okrnjena se regenerišem

nekako, nikako, s vremenom.
Ne plači!
Ne budi glasna!
Ali ja hoću da vičem
I hoću da razumem i hoću da čuje
da svet nije u redu
i da su njihova pravila glupa

i da je u redu da plačeš

kad si tužan i kad si ljut

kad si uplašen i ne razumeš

kad si mali i kad si žena

i u redu je kad si muško

U redu je da osećaš
i jedino je u redu da osećaš
Nisi roze i nisi plavo

ti si čovek

zato im reci, pričaj im
pusti im muziku
i nek je tužno, čoveče

Zato se i zove bluz.

Žene su ženstvene...muškarci su pravi muškarci

      Nikad nisam bila zadrta feministkinja. Bio je taj neki period u mom životu krajem osnovne škole kada sam smatrala da bi trebalo da budem borac (borkinja?) za ravnopravnost žena u društvu, pa sam pročitala knjigu pod nazivom ''Feminizam za početnike'', (zajedno sa knjigom ''Marks za početnike'', koja je bila krajnje dosadna a - ispostavilo se - i netačna.) popamtila nekoliko imena i događaja, i zaključila da sva ta rabota ipak nije za mene. Zaključila sam da su muškarci i žene isti po pitanju inteligencije (odnosno ima i pametnih i glupih Nas i pametnih i glupih Njih), ili emocija; obe strane se suočavaju sa istim strahovima i brigama - novac, posao, dobrobit ljudi koji su nam dragi, strah od pasa ili paukova; ili dosada koja muči obe strane; iznutra nervni sistem i kardiovaskularni sistem izgledaju sasvim identično - i to je, na kraju krajeva, i najvažnije.

     Valjda zato što potičem iz veoma liberalne porodice, nikada kao dete nisam ozbiljno razmišljala o problemima sa kojima se žene i danas susreću. Žene širom sveta, i ovde u Srbiji. A onda sam imala dečka čije su omiljene fore bile ''ženo marš u kuhinju'' i ''ženo ćuti i napravi mi sendvič'' a voleo je i onaj klip ''Šta sam jeo?!'' u kojem je glavna šala-šala-pošalica bila ta što čovek svoju ženu udara u jednom trenutku tiganjem po glavi, i premda sam znala da on (moj tadašnji dečko, ne mamlaz sa snimka) poštuje žene i da je to samo njegov loš smisao za humor, tada sam postala svesna da negde zapravo zaista postoje žene koje trpe udarce tiganjima. I ono što je gore jeste to što se mnoge od njih osećaju posramljeno, a ne besno. A ono što je najgore jeste to što će uvek da se nađe neko pametan da im kaže ''Mora da si ti kriva, jer si uradila nešto pogrešno pa si ga isprovocirala.'' Nikad  žena za to ne može da bude kriva, kriv je uvek onaj ko nasilje vrši, jer je nasilje izbor i to izbor koji je uvek pogrešan.

     Svesna sam toga da za života neću videti da svaka devojčica na svetu (ili u Srbiji) dobije bar osnovno obrazovanje; svesna sam toga da je iskorenjivanje brakova sa maloletnim devojčicama (svake godne u brak stupa 5 miliona devojčica ispod 15 godina) proces koji će biti užasno mučan i dug; znam da će me ljudi osuđivati kada budem imala dete sa svojim dečkom i kada se za njega ne budem udala makar bili zajedno do kraj života; jasno mi je da su mnogi ljudi zatucani i neinformisani; ali takođe sam svesna i toga da ja mogu da uradim dobru stvar - mogu svoju decu da naučim da je svejedno da li će nositi roze ili plavo i da je svejedno da li će da se igraju automobilićima ili barbikama - a to isto može svako od nas da uradi.

Stoj uz svog muškarca, ali neka i on stoji uz tebe.

https://www.youtube.com/watch?v=DwBirf4BWew
Tami Vinet je, verujem, odabrana za ovu pesmu 1968. godine kao
''slatka plavuša, izrodila troje dece do dvadesete'',
da dozove pameti one ''prljave hipije'' i vrati tradicionalnu
vrednost u američke porodice i domove.

već neko leto

Ne postoji ništa što možeš da mi kažeš

a da ja to već nisam zamislila.
Premda bih volela da možeš
da me iznenadiš
ali samo prijatno -
komformista sam. I

ponekad u glavi pravim spisak pesama
za vožnju spuštenih prozora i prazne glave
gde se miris vrućeg asfalta meša sa
dodirima tvoje ruke; a ja sam
toliko srećna - ne mogu mnogo da mislim.

A opet te obećane stvari se nisu desile
i neko drugi bi ih ispunio u dahu
ali to su tvoje stvari
ni moje
ni naše
tvoje, a ti ih rukom odguruješ
kao da ti nudim tanjir vrućeg blata.