#1

Pustila sam pesmu, pokušala sam da se setim.

Pogledala sam sliku, pokušala sam da se setim.

Ali još jednom, sećanje se uzvrpoljilo,
izmigoljilo dalje od domašaja mojih očajnih pokušaja
da današnji dan bude dan povratka.
I, premda sam osetila bolne žmarce duž palčeva,
to je bio bol sramote, bol očaja i straha;
to nije bilo ono zbog čega sam posetila stare tabove na kompjuteru,
to nije bio željeni efekat slušanja stare muzičke liste.
To je lice izbledelo, oblik njegove glave nije mi bio poznat dok je sedeo okrenut leđima, kratke kose.
Susret sa njegovim očima nije me boleo gotovo uopšte;
zapravo, mnogo više, bolela me je desna osmica.
Pokušala sam da gledam poslednju epizodu pete sezone serije
- cela početna strana Fejzbuka mi je puna spojlera.
Dok su se slike menjale, misli su mi putovale kroz razgovor koji sam vodila.
Još jedno bledunjavo „izvini” koje ništa ne znači,
dve suze koje sam opravdala scenom iz serije
i keks zbog kog ću morati mnogo da vežbam narednih dana;
Sve iluzije o mojim životnim idejama
otišle su danas iz Pančeva na edukaciju.
Polako gubim razum.
Osećam da ne mogu da objasnim,
smatram da je nerazumljivo.

Vrtim se u krug, a uvek sam imala problema sa ravnotežom.
Poput Velikog Prezira, i ja se pitam gde ću kad odeš u zemlje sveta gde nećeš umeti da pričaš?
I pokušala sam da se setim, ali sam osetila samo bedan odjek nekadašnje sreće sa fotografije iz autobusa.

Pakao sajtova za upoznavanje

(ili kako sam našla dečka) 

   
     Otprilike krajem aprila prošle godine, moj dečko A. i ja smo raskinuli.
Bili smo zajedno negde oko četiri meseca, i onda više nismo bili zajedno. Oboje smo bili razočarani ovim ishodom, ali iz različitih razloga. Ja sam nastavila da tragam, a i on je, sigurno. Pije kafu i čita novine, dok mu radni dan ne postane zauzet. Rutina koje se drži.
Prošao je maj. Zatim jun, jul, avgust i septembar. Na kratko, jesen je osvežila sećanja na uzbuđenje i zaljubljenost. Onda novembar i decembar - hladni i bez iznenađenja.
Poslednji dan godine 2014., histerično ulazim u Njujorker i prilazim odeljku sa donjim vešom. Uzimam prvi crveni brushalter koji vidim (u odgovarajućoj, nezavidnoj „A” veličini) i bez probe ga nosim na kasu. Toliko mi ne ide na ljubavnom planu da sam rešila da podlegnem sujeverju i nosim novi, crveni donji veš za doček Nove godine.
Januar. Crveni brus deluje efektivno koliko i da sam nosila brus zelene boje. Ili kao da ga nisam nosila uopšte. Za trenutak, tog januara, postajem zbunjena - hoću li ostati sama zauvek? Da li taj strah treba da me natera da tražim još upornije, ili da odustanem i prihvatim ono što možda inače ne bih? Imam 20 godina i teško mi je da nađem dečka. A život će da bude sve teži. I zbog toga samo još više počinjem da padam u depresiju.

M. ima Badoo. Sajt za upoznavanje koji funkcioniše po principu gps-a: ako je korisnik iz iste države kao i ti, u okviru kilometraže i starosnog doba koje podesiš, možeš da klikneš dugme čime ga obaveštavaš da ti se sviđaju njegove slike, ili profil, ili štaveć. Ako se i ti njemu dopadaš, neko od vas dvoje preduzima prvi korak, šalje poruku, i kontakt se ostvaruje. M., dakle, ima Badoo, i zadovoljna je. Koliko-toliko. Ima mnogo ponuda i mnogo poziva - na neke pristaje, mnogo više njih odbija. Ali gura nekako. Jedan dejt, drugi, peti. Samopouzdanje raste. A što i ne bi? M. je moderna, ne zanima je to što u Srbiji ovaj vid upoznavanja nije još uvek rasprostranjen. Ona smatra da je to jedini način za nju da upozna nekog novog, i zato, M. gura dalje. 

A ako može M., što ne bih mogla i ja? Tako razmišljam i pod izgovorom da mi je dosadno, prijavljujem se.
Ubacujem nekoliko svojih slika, upisujem uobičajene informacije: starost, visinu, težinu, boju kose, seksualno opredeljenje. Odeljak u kome treba da napišem šta tražim kod muškarca, ostavljam prazan. Ne očekujem da ću naći ono što tražim ovde, jer zapravo ne želim da upoznajem ljude koji u dvadesetim imaju potrebu za dejting sajtovima. Tu sam samu sebe smestila u jedan mali, psihološki paradoks.
Kada tek napraviš Badoo, imaš četiri dana premium paketa: možeš da vidiš ko je kliknuo da mu se dopadaš, možeš da vidiš ko ti je bio na profilu, možeš da vidiš ko je online/offline...ali, najvažnije, Badoo te „gura” svim korisnicima koji spadaju u okvir tvojih kriterijuma, stoga više ljudi ima priliku da te vidi u prvih nedelju dana nego ikada kasnije.
Prve večeri, pravim desetak ”konekcija”. Neki su krajnje simpatični, neki zapravo uopšte nisu moj tip, ali ako sam već napravila profil ovde (mislim ja) mogu i da izađem iz svojih okvira. Nekolicina njih mi se javlja, ista pitanja i isti odgovori - koliko imam godina, (iako piše gore na četu), odakle sam, čime se bavim, šta to studiram, kako mi ide, itd. Na četu mi se javlja jedan dečko, student, 25 godina, deluje normalno. Zadovoljna sam. Poslednji put šaram po listi onih kojima sam se dopala. Jedan od njih (N) mi zapada za oko. U meni se javlja nada da će mi se i on javiti. Još sam zadovoljnija.
Sećam se da sam se probudila gotovo ubeđena da će me ujutru čekati poruka od N. Umesto toga, stiže mi notifikacija da je bio na mom profilu. Pre pet sati. Razočarana, upuštam se u niz ponavljajućih konverzacija i bezvoljnog kliktanja na red fotografija. Dečko, dve godine mlađi od mene, iz grada Pančeva kao i ja, počinje sa mnom razgovor na četu. Pričamo o Gimnaziji, o profesorima, o njegovom prijemnom, o mom faksu. Prija mi da razgovaram sa nekim nepoznatim, o nebitnim temama (povremeno, ipak, bacam besno-čežnjive poglede u pravcu online ikonice korisnika N), nevino, bez ikakvog flerta. Osećam da ovaj sajt možda nije za mene.
U tom trenutku, N se ipak javlja. Priča počinje. U prvih pet rečenica napadamo birokratiju i žene sa šaltera; ispostavlja se da smo ogorčeni na iste šalteruše jer smo oboje sa Filološkog Fakulteta. U glavi mi odzvanja rečenica koju mi je M. mnogo puta izgovorila: „Ne zanosi se.”, i ja se zaista trudim da u tome uspem, ali njegova upotreba dijakritika (ili kako sam ja objašnjavala ljudima šta mi se to toliko sviđa: „Ali piše šđžćč!”) i dobar pravopis - kao jedna od stvari koje tražim kod muškarca  - otežavali su mi posao.
Pa ipak, posle dve nedelje dopisivanja sa N (odlazak na Badoo se sveo na čet sa njim), mi se dogovaramo da se nađemo. Ostavlja mi broj telefona, a po slici na Viberu ja zaključujem da je taj za kog se predstavlja. Kraj je januara, a ja odlazim na prvi dejt sa likom koga sam upoznala online.
Dan posle prvog, usledio je drugi izlazak. Nekoliko dana posle toga treći, a odmah zatim četvrti. Tad smo se i poljubili prvi put.
Od tad je prošlo skoro dva meseca. M. kaže da smo imali jako mnogo sreće što smo se našli tako kako jesmo, jer to nije uobičajeno. Ja se slažem, jer sam dva dana nakon što sam napravila sajt, polako želela da odustanem od cele priče, pa računam da se ne bismo ni upoznali da je bilo tako. (Ili to, ili je onaj brus ipak odradio svoju magiju)
Ja sam imala sreće.
Dozvoliću sebi da verujem da i on misli da je imao sreće.
Ne mislim da ću se ikada vraćati na Badoo, čak iako sam zahvaljujući njemu sada ovde gde jesam. Ali to ne znači da nešto nije u redu sa onima koji tamo pokušavaju.Kad sam im rekla da sam napravila sajt, drugarice su mi se uglavnom smejale, govorile su kako bi one to napravile možda iz zajebancije, da zezaju očajnike na takvim sajtovima, iz dosade. Mnogi od njih to i zaslužuju. Zaista verujem da većmom ljudi u Srbiji nisu spremni da sajtove za upoznavanje koriste za ono što jesu - dejting sajtovi, mesto gde se ljudi nalaze zarad nečeg više od kres-šeme sa strane, ili veze na jednu noć. A upravo je takvih najviše: onih koji bi da krešu bez obaveza dok ih kod kuće neretko čeka devojka/žena sa detetom. A opet, ima i nekolicina normalnih tipova, čiji su motivi sasvim drugačiji.
U redu je što je ljudima lakše da komuniciraju preko kompjutera, ali treba da prepoznaju trenutak kada će im biti dosta ekrana.
Dosta interneta.
Vreme je da se pokuša i uživo, da se rizikuje, da se živi.
Dolazi proleće, a znate šta kažu za proleće.......*

*cenzura na klišee

(Su)očaj

3 minuta.

Metroi zuje. Podzemna je uobičajeno bučna. Zgrčenim prstima držim u ruci fotoaparat. Druga ruka je zauzeta premetanjem karte iz jednog prsta u drugi.
Srce mi lupa, bojim se.
U isto vreme, jako sam ponosna na sebe. Zbog toga počinjem da razmišljam koliko sam zapravo nesposobna. Ponosna na sebe zato što prvi put idem sama podzemnom - tužno.
Odgurujem te samosažaljive misli u stranu, i nervozno gledam kako manji brojevi smenjuju veće - samo što nije red na moj metro.
Kukavična misao da se okrenem i vratim u stan počinje sve više da me obuzima...lako je doći do centra, ali kuda dalje? Kako ću da se vratim? Pomešala sam sa koje strane ide koji metro i u kom pravcu, a nisam ni ponela mobilni sa sobom. A i da jesam, koga bih zvala? Sigurno ne njega, taman sam mu juče dokazala da sam sposobna da sama dođem do stana u kom živi.

2 minuta.

„Ha! Eto,” mislim pobednički, „ako sam mogla sama da odem do tamo, u neki kraj gde nikad nisam bila, ovo bi trebalo da bude još lakše.” - to me donekle smiruje.
Primećujem da u slušalicama Tom Vejts optužuje klavir za pijanstvo.
Danas je takav dan, moj telefon izbacuje najtužnije moguće pesme. Podseća me da sam (makar i na kratko) od Srbije pobegla da bih mogla da razmislim o sebi.
Podseća me, takođe, i na to da sam do sad uspešno izbegavala da se tome posvetim.
Opšte je poznato da je najteže razmišljati o sebi. Mnogo je lakše razmišljati o drugima.
Ali, ovde sam.
Ja, paničar prve klase.
Sama, u stranoj državi, spremam se da uđem u metro.

1 minut.

...možda.
Spremam se da možda uđem u metro.
Klimam glavom.
Klimam glavom dobrih pet sekundi.
Pitam se da li bih ljudima bila smešna kada bi znali koliku borbu vodim sa sobom oko ovoga.
Pitam se da li me plaši to što sam sama.
Pitam se šta će za mene značiti ako pobedim ovog puta.
Pitam se da li ću stalno morati da pobeđujem sebe u nečemu.
Žalim što sam nesigurna.
Žalim što sam lenja.
Žalim što ne mogu da verujem u boga, u sudbinu i u znakove.
Vrata se otvaraju. Ulazim u metro. Vrata se zatvaraju.
U slušalicama se čuje Morisej. Za razliku od njega, ja sam počela nešto što mogu i da završim.

Both Sides Now

Više ne čitam.
Ponekad. U WC-u, ili kada čekam nekog u kafiću, ili ako sam na predavanju na kome se dosađujem. Čitam kad mi je dosadno. Čitam jer mi je prazna baterija.
Više ne čitam iskreno.
A nekada ranije sam čitala stalno. Pustila bih CD u sobi, vrtela ga bezbroj puta, a kasnije vezivala poneku pesmu za određeni događaj u knjizi.
I sada, kada čujem neku od tih pesama, mogu da prizovem sliku u glavi: krupan kadar na stranicu iz nekog polu-ležećeg položaja, peckanje očiju (jer je vreme za spavanje odavno prošlo) i muzika.
Tada sam imala manje od petnaest godina.
Nikad nisam imala dečka.
Svirala sam violončelo.
Mrzela sam osnovnu školu. Negde oko tog doba, trinaest-četrnaest-petnaest godina, prvi put počinjem da procenjujem šta sve sa mnom ne valja.
Nos.
Butine.

Sa četrnaest sam našla prvog dečka. Moje česte upale ušiju su nakon toga nestale - baš kao što je doktor sa Instituta za majku i dete rekao da će biti. Upale ušiju na nervnoj bazi, zato što nemam dečka. Trajalo je mesec dana, poljubili smo se jednom.
U tom periodu sam napravila MySpace. Divila sam se grupici drugaka i prvaka iz Gimnazije: nosili su starke, slušali Green Day. Bilo ih je i muških i ženskih. Bili su velika ekipa. Neki od njih su već duže vreme bili u vezama.
Odbijala sam da vežbam violončelo.
Počela sam da čitam knjige u malo manjem broju.
Nos.
Butine.
Strah od toga da ću loše da se ljubim.

Kada sam se ofarbala u crveno prvi put, to je bilo nešto malo pred moj petnaesti rođendan. Kada sada razmišljam o tome, mislim da je to jedna od najboljih stvari koje sam uradila. Pre toga sam imala periode kada sam plakala danima, i prvi put sam pokušala da opišem sebi bol koji sam osećala u grudima. Shvatila sam zašto se kaže „slomljeno srce” - samo moje niko nije slomio. Ja sam bila nesrećna sama od sebe. Ništa mi nije valjalo.
Do tad.
Sećam se scene: bio je april, sijalo je sunce. Išla sam ulicom, i gledala na gore kroz crvenu šišku.
Bila sam spremna da krenem u Gimnaziju.
Bila sam spremna da prestanem da sviram violončelo.
Bila sam spremna da se prebacim sa MySpace-a na Facebook.
Bila sam spremna da prestanem da čitam knjige.
Nos.
Butine.
Strah od toga da ću loše da se ljubim.
Strah od toga da posle četiri godine Gimnazije i dalje neću znati čime želim da se bavim.

Gimnazija je prošla. Neke sam strahove precrtala, ali uglavnom su se uvećali. Ono što ne valja kod mene, isto tako.
Nos je ostao. Butinama se pridružio veći deo mog tela. Strah od toga da se loše ljubim je prerastao u strah od toga da se nekom neće dopasti seks sa mnom. Strah od toga da posle četiri godine Gimnazije i dalje neću znati čime želim da se bavim, postao je strah od toga da možda nikada neću znati šta želim od života. Broj mojih najdražih se znatno smanjio. Plašim se usamljenosti. Plašim se da mislim o sebi. Plašim se da će ovo biti najlepši period mog života, jer to znači da će od ovog biti lošije.
Tetovirala sam se.
Zaljubila sam se. Nekoliko puta.
Dvojicu sam čak i volela. Jednog sam bila jako blizu da volim, pre nego što se to naglo prekinulo. Taj me je najviše boleo.
Dobila sam mačku. Prvih nekoliko meseci sam imala košmare u kojima ga ubija lav ili krokodil.
Upisala sam faks za čiji prijemni mi je bilo potrebno najmanje pripreme.
Počela sam da radim na svom strahu od pričanja sa novim ljudima.
Kupila sam fotoaparat.
Shvatila sam da nemam motivacije.
Sama sam otišla u Berlin.
Shvatila sam da nemam ambicije.
Želim da ponovo sviram violončelo, ali to neću učiniti. Već sam zaboravila kako.
Nemam nikakav strah od smrti, ali želim da bude bezbolna.
Osoba koja je naglo porasla u mojim očima, do te mere da je postala jedna od najbližih, isto se tako naglo smanjila. Za pet dana, da budem precizna.
Stalno tragam za rešenjem. Stalno tragam za tim trenutkom kada će se moje oči sresti sa nečijim i kada će me zbog toga proći jeza.
Večeras sam zaključila da je ovo najniža tačka u mom životu.
A onda sam pomislila: „Za sad.”

Nadam se da za moj rođendan neće padati kiša.

zimski blog

Znate kako u serijama i filmovima glumci budu ranjeni a onda nekako, snagom adrenalina (ili snagom scenarija) uspeju da pobede potpuno zdrave ljude koji su neretko trenirane ubice?

E ja nisam takva.

Danas imam blagu temperaturu, i čim sam od toplomera dobila dokaz za to, odjednom me je spopala vrtoglvica, neverovatna slabost, osećaj težine u glavi (umetnuti ovde vic o šupljem mozgu) i jedva sam se dogegala do glavne autobuske JKP-ATP (čak sam sebi dozvolila da krenem koji minut ranije kako ne bih morala ovako malaksala da žurim). Da me je napao neko zavezanih ruku, odsečene noge i slep, pobedio bi. Isto tako sam se jedva dovukla kući, razmišljajući o tim akcionim junacima koji čine da u filmovima meci ne deluju tako smrtonosno (recimo, setimo se onih „O-metak-te-je-samo-okrznuo” momenata). Metak je u pitanju. Stvarčica bez koje oružije nema baš neku funkciju. Taj metak. ALO.
No, dobro. Skrećem sa teme.
Dakle, dolazim kući. Ceo dan se radujem svojoj toploj sobi, vrućem čaju i najnovijem filmu Džejka Džilenhala (u pitanju je „Nightcrawler” o kom ću definitivno da pišem detaljnije uskoro), jer mi je krevet sada okrenut tačno gledajući u monitor od kompa, a ne pod uglom od devedeset stepeni, pozicija drugačija nazvana samo-kreten-namešta-sebi-krevet-u-najneudobniji-položaj-za-gledanje-monitora. Gledam film, odličan je. Da li zato što sam zadovoljna filmom, ili zato što je decembar počeo, nakon filma uzimam u ruke čekić i počinjem da zakucavam ploče koje su poodpadale sa zida, odmotavam novogodišnje lampice i širim ih po sobi. U pozadini se čuje http://8tracks.com/mississippi-isabela/winter-days, i to me gura u dalji zanos pa nakon što sam pokačila sve što je ostalo da se okači, počinjem da pravim disko kuglu od nekih perlica, i time se zabavljam narednih dvadeset minuta.
Iskreno, užasno izgleda.
Neću čak ni da napišem kako sam je napravila. Jako je ružna, i ne liči na disko kuglu, ali ja sam je svejedno zavezala i okačila o lampu i sada stoji tako, ponosna na svoju disfunkcionalnost.
Ali, u čemu je poenta?
U decembru.
Došao je, kao i svake godine do sada. Sneg još nije pao, a kada se to bude dogodilo, putevi će biti zavejani i ljudi će biti zaglavljeni na autoputu. Takođe, kada prvi put ove godine padne sneg ja ću biti jako srećna. Već posle dva dana želeću proleće. Osim toga, ljudi će da se grudvaju, klizaju, skijaju, prave sneška, idu na zimovanje i sve te ostale stvari. Zimi vazduh miriše na smog, i sve će me to nepogrešivo podsećati na zaljubljenost i nežnost, ostavljajući me na milost i nemilost melanholičnim mislima - kao i svake godine. Ali pored svega toga, niko ne može da oduzme moju ljubav prema novogodišnjem kiču koju je moja majka u mene usadila. Na tome joj hvala, jer mi je dala razlog da se zimi radujem. Hvala joj na još mnogo čemu, ali možda najviše baš na ovome (i na iznenadnom obroku iz Meka kojim me je iznenadila u jedan ujutru), jer se poput deteta radujem kada ukrase grad, jer jedva čekam da okitim jelku, jer zbog svega toga znam napamet „Love Actually” i zato što sve to čini zimu podnošljivom.

Dakle, srećan vam decembar.

?

Dan u drugom životu

Sunce je rešilo da se druži.
Cela grupa ga je dočekala spremna, naoružana naočarima za sunce, a neki sklopljenih očiju - jer sunce nas, padajući na zatvorene kapke, podseća da je leto gotovo, i da sada treba ugrabiti svaki njegov zrak.
Ima nečeg u tome što sam daleko od kuće. Kafa je drugačijeg ukusa, ljudi su slobodniji, a samoća se razlikuje od usamljenosti.
Njegove ruke, ukrašene narukvicama sa festivala, čupkaju travu na kojoj sedi: „Juče smo pričali o ljubavi,” kaže mi, „ i kada sam došao kući osećao sam teret na leđima zbog svog života. Želim da spavam i želim da pobegnem.”
Nisam mogla da mu kažem šta ja želim; možda je i očigledno; možda već zna; moguće da mu je jasno da šoljicu moram brzo i snažno da prinesem usnama, jer bi u suprotnom primetio da ne kontrolišem svoje prste, već da sami sviraju uvertire po vazduhu, kao da su život za sebe, kao da su oni rešili da mu pokažu šta želim jer ja ne mogu i ne znam kako.
Kažu da kada razgovaraš sa nekim novim, mozak radi duplo brže, i u trenutku kada me on pita šta sam radila juče, moj mozak duplo brže rešava da ne funkcioniše. Počinjem da pričam šta nisam radila, a momenti panike proleću kroz mene kao detlići, kljunom napred, rešeni da me zakucaju za zemlju.
„Da,” nasmejala sam se, „zato ja ne želim da se vratim...sve stvari koje me čekaju nerešene.”. U tom trenutku istina je da nema nerešenih stvari, i život je isti; ako se nove stvari i dešavaju, pored mene prolaze kao plastične kese koje lelujaju gradom - vidim ih ali se ne dotičemo - let im traje koliko i vetar, a onda padaju na zemlju i rastaču se tamo gde su se zatekle.„Da,” nasmejala sam se, „zato ja ne želim da se vratim...sve stvari koje nisu ovde deluju mučno, do te mere da su gotovo nerealne, zgurane u ćošak uma u kom se užasne stvari dešavaju drugim ljudima, a ne meni.”, ali to mu ne govorim. O tome ćutim, a govorim mu o drugim stvarima, dok su njegove oči uprte u mene i ponašaju se kao da sve što sluša ima suštinsku važnost - svejedno da li ja pričam o filmovima, ili mu neko objašnjava neki problem i moli ga za pomoć: svaki put on sluša sa zanimanjem, uzima sekundu ili dve u kojima procesuira ono što je čuo.
„Aha.” klima glavom, „Imam rešenje.” i spremno odlazi da spasi svet, ili dan, ili sve to zajedno kao da je to nešto što čini dva do tri puta dnevno.
Olako, kao da tera muvu sa ramena, odmahuje i odlazi, a ja ostajem sama da se pitam šta je to što ovde čini ukus kafe drugačijim, ljude slobodnijim a samoću različitom od usamljenosti.


Za stranca iz Berlina,
napisano tamo.

BIVŠI POTENCIJAL

Mogli bismo da slušamo muziku

i pričamo o zanimljivim stvarima.

Mogli bismo da se izgubimo negde u Beogradu

uzmemo nasumice autobus i izađemo na

nepoznatoj stanici.

Mogli bismo da gledamo serije

i nagađamo šta će se desiti u sledećoj epizodi

i da zajedno odbrojavamo dane do naredne sezone.

Mogli bismo da tražimo jeftine aranžmane za more

i da subotom po podne sednemo u kola i vozimo se

i glasno pevamo uz muziku sa fleša.

Mogli bismo da oformimo bend.

Mogli bismo da idemo na koncerte

i čekamo prevoz zagrljeni jer je hladno.

Mogli bismo da gledamo filmove

i da o njima raspravljamo satima posle.

Mogli bismo da se šetamo gradom

držeći se za ruke,

i da tražimo lepa mesta za sedenje,

zavučeni, skriveni

i naši.

Ti bi mogao da upoznaš moju rodbinu 

ja bih mogla da upoznam tvoju

i uvek bismo imali koga da vodimo na

dosadna porodična dešavanja.

Mogli bismo da imamo glupe nadimke

koje ne bismo smeli da koristimo u javnosti.

Mogli bismo da kažemo jedno drugom najlepše

i najstrašnije

i najsramotnije

i najslađe stvari.

Mogli bismo da ogovaramo druge parove

ili da se smejemo kada oboje kažemo istu stvar

u isto vreme.

Mogli bismo da se ljubimo stalno,

i da vodimo ljubav stalno,

i da pijemo

i pijani jedno drugo vodimo kući.

Mogli bismo da kuvamo zajedno

ili jedno za drugo

i da kasno u noć

šapućemo jedno drugom koliko smo srećni.

Mogli bismo sve to

i mogli bismo mnogo više,

da smo samo nastavili

da se volimo.

A?!

 

   I tako, mesecima bez potrebe da pišem, nađem se ispred laptopa dok čekam Baneta da namesti Skajp i odjednom shvatam da je jesen već počela, i da je vreme. Sreća u nesreći što je on bio u nemogućnosti da(ili je odustao) da popravi svoj Skajp, te je moja inspiracija imala svu slobodu koju joj vreme pruža.
     Ukratko, šta se desilo dok je moj spisateljski deo ličnosti dangubio:
(Ovo je vid dnevika. Napomena za one koji očekuju nešto Adrijan-Molovsko: ne očekujte ništa Adrijan-Molovsko.)
     Prvi put sam se zaposlila. Dobila sam kompliment da sam vredna. Dobila sam kritiku da sam neretko dekoncentrisana. Takođe, kako sam taj posao dobila, tako sam ga se i odrekla. Pa ipak, i dalje radim. Ali, kao što mi neko reče, mnogo dramatičnije zvuči ''Dala sam otkaz!'' nego ''Rekla sam da ću raditi sve dok ne nađu nekog i, onda, možda 2,3 dana nedeljno''.
     Kupila sam fotoaparat u julu, i to je najlepša stvar koja mi se dogodila cele godine. I da, mnogi su podigli obrvu kada sam im se pohvalila, i bili su u fazonu o-ne-još-jedna-koja-fotka-jer-misli-da-je-kul, ali meni preostaje samo da im pokažem srednji prst i da budem srećna.
Ova kupovina uslovila je moj odlazak u Berlin u okviru projekta, gde sam se zaljubila, rastužila, napila, skakala, pričala na engleskom, pričala na srpskom, pila vino sa Francuzom, pila pivo prvi put posle tri i po godine, pila Beherovku sa Čehom, navukla učesnike projekta na Beherovku, kupovala, razvijala svoje socijalne manire, upoznala divne ljude, jela Makedonski sir, kukala što sam se zaljubila, žalila se što me on neće, zaljubila se još malo, razočarala se, pa zaboravila na to, fotkala, snimala, malo se ljubila, mnogo se grlila na rastanku i otišla nazad za Pančevo (Previše grljenja za moj ukus, zapravo. Zagrljaji su mi preintimni da bi ih ljudi tako često koristili.).
Svesna sam da svog Stranca koji trenutno živi u StranomGradu neću više nikada videti, ali meni preostaje samo da slegnem ramenima i da budem srećna.
     Takođe, kako nekim starim ljubavima zaborava nema, a kad živiš u malom gradu nemoguće je ne naletati na neke od njih, tako sam ja nanovo zaplovila vodama neuzvraćene ljubavi od prošle zime, samo sada sa mnogo manjim mogućnostima da ga viđam. Jer, zašto lako kad može komplikovano i ostale duhovite doskočice prikladne za ovakvu agoniju poput moje. Takođe, dobijam napade panike u onim retkim momentima kada ga zapravo i vidim; ne umem da mislim, mozak mi je kaša, nemam pojma šta sam rekla i, (što je mnogo gore) nemam pojma ni šta je on rekao, pa kad me drugarice pitaju o čemu smo pričali ja mogu da se setim samo onih glupavih delova kao što je cena reciklirane plastike ili Ajvanhova frizura. A svi znamo da je obavezni proces igre nagađanja ''Šta-je-mislio-kad-je-to-rekao?'' prilično beskorisan kada su tako idiotske teme u pitanju, jer ni kakav master-mind ne bi mogao da pronađe znake naklonosti u rečenici ''mislim da je kilogram oko 300 dinara, ali znaš li koliko njima treba toga, plus ti su kontejneri užasno ružni.''. Dodatak ironiji je taj što nemam problem sa tim da mnogi drugi znaju da mi se dopada, ali njemu ne smem da kažem. Jer, logiko jeb'se, volim da budem glupa.
Ali, ako ništa drugo, i nije mi tako teško što sam Stranca ostavila za sobom, jer imam jednog sasvim drugačijeg stranca odmah ovde u Pančevu, i, mada je svima muka od recikliranih zaljubljenosti, poznanstva i ljubavi ja još uvek nekako uspevam tu mučninu da ukrotim.
     Takođe, fakultet mi počinje kroz dva dana. Štrajkuje se, i štrajkovaće se. Ja planiram da pravim gužvu jer tog dana nemam predavanja. Takav sam buntovnik.
I iskreno, imam dvadeset godina, i ne znam šta hoću od života - osim da bude lep. Ne znam kako do toga, ali meni preostaje samo da đuskam, fotkam, ponašam se kao zaljubljena školarka i - naravno - da budem srećna. 

''Kada odeš ti, gde ću ja?''*

Krenula je svojim tihim koracima po pločniku moga uma. Njene nove patike deluju staro i pohabano, ali ja znam da su nove i znam da se jako potrudila da izazove utisak iznošenosti. Uvek je bila neobična. Neobično lepa, neobično pametna, neobično privlačna. Dok korača graciozno na njoj su sofisticirani i njeni prsti, i njeni pokreti dok sklanja kosu neukrotivu poput samog svemira. Gledao sam je dok je uvlačila dim cigarete, dubok udah, sklopljene oči i zabačena glava, taj izraz spokoja koji sliči onom kojeg bi imala posle seksa, to uživanje u slatko-gorkom zadovoljstvu na koje se navukla, taj teški teret koji skoro da biva odbačen posle takvih činova. Oh, kako je samo sjajna njena reč i glatka njena misao. Koliko je samo prašnjavih kutaka i zaboravljenih izraza ona izvlačila iz razderane košuljice vremena. Koliko sam je ja mrzeo i želeo, a koliko nisam mogao da doprem do njenih zamagljenih očiju. Sve što bih dobio od nje bio je skoro memljiv pogled i po koje zapetljano klupko reči. Rafal psovki i bujicu nerazumljivih poslovica za koje nikada nisam bio siguran da li su zaista postojale ili ih je ona izmišljala. Čini se nestvarnom, i ova priča i ona sama. I ja sebi ponekad tako delujem - nepoznato i daleko, neprivlačno i licemerno, ali pomirio sam se sa takvim stanjem stvari. Ne može čovek da živi u ludnici njenog postojanja a da ne posumnja u sopstveno, kao što ni bogomoljka ne može da se odupre zovu ženke koja će ga posle parenja neizbežno ubiti. Ipak, ona nije bogomoljka. Ja svakako ne bih bio njen izabranik.
Put po kojem ona hoda za mene je ognjeno žarište. Ona se smejala kada sam joj to rekao. Pogladila me je po kosi i promrljala nešto o Božijim izaslanicima. Tada sam se osetio kao dete i zaćutao sam pocrvenevši. Kasnije sam se u takvim situacijama nalazio sve češće, a ona bi u tim trenucima praskala u smeh i odlazila vrteći glavom i sejući sve svoje divote po sobi. Ja bih gledao za njom, dugo, baš kao što i sada to činim. Ona je odlazila od mene, i meni se vraćala, iako nikada zaista i zasigurno prisutna. Sve sam njene metamorfoze ispratio. I one mučne, i one malo manje mučne. Za mene su sve bile podjednako zamorne. Ali bio sam tu, navučen na njenu pojavu, na njeno ispijeno lice i njene tanke usne, zapetljan u njene duge ruke i duge noge beskrajno bele poput školjki koje smo pronalazili na plažama dok smo igrali još jednu bespotrebnu predstavu u kojoj smo glumili poznanike. Mi nikada nismo spoznali jedno drugo, nikoga, pa ni sebe. Sa danima i godišnjim dobima koja se provlače i dodaju nam godine poput godova na drveću, i mi dodajemo tradicije i mane. A ja sam nju pokušao da razumem, da je posedujem koliko je to u čovečijoj moći a da ne narušuje ljudska prava, ali nisam uspeo da pomirišem đumbirasti miris njene kože, već sam samo bio obmanjivan njenim bisernim sjajem.
Jednom sam je video kako plače. Njene su suze bile teške i poput sidra su me vukle na dno. Ona je jecala, pa bi se smejala. Vikala bi, a onda se izvinjavala. Pevala je kroz grcaje i prepuštala se silnoj dubini sopstvene tuge, ne umeći to drugačije da izrazi. Valjala se po podu, a prosuti pepeo lepio joj se za lice dok je slušala prelepu, no mučnu kompoziciju Prajsnera (http://www.youtube.com/watch?v=1MOkUwbAdEU) ispevanu za prijatelja kojeg je izgubio. I ona je tada izgubila prijatelja. Izgubila je sebe, jer je ona sama bila taj izgubljeni prijatelj. Nije znala kako će funkcionisati tako otkinuta od sebe, istrzana i odnesena ko zna gde, rasuta po ko zna kojim pećinama i livadama.
Za nju je sloboda bila zastrašujuća, no opet neophodna. Kavez joj je bio uobičajenost, bilo to tumačeno bukvalno ili u kakvom prenesenom značenju. Njene cvetne haljine lelujale su po vetru i pratile pokrete tankih vlasi trave, a ona bi gledala u sunce i hitrim pokretima usana pokazivala bi šta oseća. Ti kratki momenti izražavali su toliku težinu njenih emocija, a ona bi potom izmučena legla na travu i gladila zemlju pričajući joj priče o dalekim zvezdama i prirodnim satelitima.
U ono vreme, ona je pod velom krila svoj očaj, a ja sam pod maskom krio svoju nemoć. Na neki način oboje smo bili prevaranti, i lažno je sve što je sa nama bilo u vezi. Njene su povesti bile bogatije i suptilnije, i ona je imala tu moć da pravi groteskno od svega čega bi se mašila, dok bi moje priče posle njenih zvučale prazno i ukvareno. I sa svim njenim manama, ljudi je vole. Ona je za njih zagonetka, jedna od onih kojima pripisuju samo nebeska rešenja. I žale je koliko joj se i dive. Ona je sama po sebi kontradiktorna, stoga nemoguća. Ona je čudo, ona je sjaj.
I ako imam nekih moći one pred njenima izblede. Ja nisam jak. Nisam mirisan. Nisam nikakav znalac. Ja sam budala očarana varalicom. Ona je snaga umiruće ptice. I mi smo pakt.
Njoj to i nije važno.
Ona na neki način mene ni ne zna, pa je puštam da se kreće svojim tihim koracima po pločniku moga uma, jer, kako kaže jedna pesma: ''Kada odeš ti, gde ću ja?''

http://www.youtube.com/watch?v=24b7Fj7FuTk




*Izgubljeni tekst iz 2012.

A day late*

Sve zapisuje na papiru.

Tehnologija ju ne voli.

Jednom joj je rekao da ga podseća na pesmu nekog švedskog benda.

Staromodna. Devojka jučerašnjice.

Tako joj je rekao.

Napolju je sumnjivo leto.

Svi u njega sumnjaju, i ono sumnja u sebe.

Zato pada kiša i zato se nosi odeća za uveče i zato ga psuju.

Od njega očekuju;

u Švedskoj ne osuđuju leto toliko.

Ponoć je prošla, nešto se dešava što vraća misli na staro.

Ne treba joj mnogo za to.

Devojka jučerašnjice.

Ne jer je staromodna, već jer joj je to destinacija.

To niko nije rekao.

Niko nije ni morao da kaže.