Pitaj me ako smeš

Da me sada pitaš
šta radim
rekla bih ti da snažnim pokretima
sa obraza
brišem tvoje poljupce od piva
i to micelarnom vodom

za dubinsko čišćenje.

Da me pitaš možda

jesam li ja to postala opasna
u glavi bih te tresnula tom staklenom flašom koju držiš

u svojim malim, toplim rukama

i još bih te onda jako šutnula

i nekako sočno bih te pljunula

makar me posle toga uhapsili.
(jer nemam ličnu kartu)

A da me pitaš, kojim slučajem

da li ćemo zajedno da idemo kući

a onda dodaš 

nadam se ne svako svojoj

u glavi bih prevrtela sve one reči

koje odavno imam da ti kažem

a koje ti odbijaš da čuješ

svaki put.

Da me sada pitaš

gde sam otišla

ti si me čekao igrajući

u zagrljaju druge devojke

dok je u pozadini neko na karaokama pevao Azru

rekla bih ti

jeste, u pravu si

ti si super

a ja sam mala

nećkalica.

Da me sada pitaš

da se javim

da se družimo

počela bih da preispitujem sopstveni razum.

Da li stvarno misliš

da bih te ikada zvala

da li stvarno misliš

da ja volim što o tebi pišem

da li stvarno misliš

da uživam kad me dodirneš

da li stvarno misliš

da ja volim što sam slaba

da li misliš

ja ne znam

misliš li uopšte.

Da me sada pitaš
što sam tako hladna

ne bih ti možda ništa ni rekla

gledala bih te dugo
i nekako žalosno

jer znam da tvoj karakter

 nijedna micelarna voda

koliko god dubinska

ne može da očisti.

Za Lepog Kolegu

...ili tekst o tome kako mi je baš lako

Lako mi je da se zanesem - poput lakovernog deteta prepuštam se zagrljaju neizvesnih emocija krunisanih prijatnim lupanjem srca i neizbežnim naletom adrenalina, oksitocina, dopamina; koji god hormon da izaberem on ima svoju hemijsku strukturu i svoju naučnu pozadinu. To smiruje.
Lako mi je da te volim, stranče. Ljubav je lepa i nije mi žao da se u tebe površno zaljubim i da o tebi smišljam pesme. Možda tvoj karakter nije osmišljen da se o njemu pripoveda, možda si sasvim običan, čak dosadan, neinteresantan. Ali zar ne zaslužujemo svi da neko, makar jednom, o nama napiše neki redak, bilo pogrdan ili pohvalan? Zar ni najobičniji i najdosadniji čovek nema neki tik, neku smešnu, neopravdanu rutinu koja ga, makar malo, razlikuje od tebe ili mene? I premda - verovatno, budući da su ove reči izazvane samo tvojom spoljašnošću - delujem priglupo ili površno, nije li lepo, ne bi li ti prijalo kad bi znao da o mogućnosti tvoje ličnosti neko naširoko nagađa, razmatra i vaga tvoje potencijalne mane i vrline, i sve to samo zato što si prošao pored, razmenio pogled, ili zastao ispred zgrade da ugasiš cigaretu.
Lako mi je da o vama maštam - jer možda si ti jedan, stranče, ali ljubavi je mnogo. Njih ima, i svaka nekome pripada. Nekom možda zapadnu i dve, tri ljubavi i ti su gotovo uvek vredni tako velikog poklona. I moje su misli razdeljene. Evo, danas je ponedeljak, i one već nekoliko sati pripadaju tebi. Utorak, sreda, petak i ostali dani možda neće u tolikoj meri da sadrže misli o tebi, ali bi svakako i mogli. Mislima je teško vladati, a još ih je teže upraviti ka racionalnom kada je stvarnost teška ili dosadna. Mašta, stranče, ume da bude i prijatelj i varalica, i pomoćnik i vladar, može da nas surva u provaliju iluzija ili da nas izbavi iz ambisa apatije, i sve to mi činimo sami sebi. S jedne strane, možemo da krivimo samo sebe, a sa druge, možemo da zahvalimo isključivo sebi.
Lako mi je, vrlo lako, da na tebe zakačim etiketu nekog Pravog Čoveka, ja koja ti ni ime ne znam. Ja to umem da radim, i mogu, i u nekoj ludoj šali (koju vodim sama sa sobom) ja i hoću da tvrdim da si ti Taj, i da ti to naprosto moraš da budeš. Takve ljubavi su uvek zasnovane na pogledu, ili ako ćemo prostije, na izgledu, i tek kasnije one bivaju utvrđene skladnošću karaktera dvoje ljudi. Smejao bi mi se, možda, zavrteo glavom, prevrnuo očima ili se u čudu prekrstio; možda bi iz gađenja namreškao nos i podigao ruke kao da se odričeš ovoga što si pročitao. Možda bi se nasmešio, pohvalio konstrukciju rečenica, šarolikost prideva, skladnost izraza, ali se ne bi zadržavao na fabuli; odbacio bi je možda kao detinju ili preteranu, ali ovaj tekst ipak neizbežno pripada tebi, baš kao i mnogi sati u prethodnoj nedelji, ili - ko zna? - u sledećoj, ili onoj posle nje, ili onoj nakon te.
Objasni mi, stranče, zašto mi te tvoje ime ne približava, već te prosto čini dalekim i nepristupačnim poput kakve poznate ličnosti u stranom Njujorku ili Parizu? Uprkos tome što te moje oči vide, one se, u strahu da ćeš primetiti njihovu požudu, sklanjaju od susreta sa tvojim, zanavek slabašne, i ja ne mogu racionalno da stupim u boj sa svojim nesigurnim ponašanjem, a ni s tvojim lepim licem, zbog kog se samo još slabije osećam. Da li bi mogao, makar na trenutak, da kad me pogledaš pomisliš na neku lepu misao, smelu ili romantičnu, kao što sam to učinila ja, možda (no, svakako) ishitreno, ali sve zarad uzvišenog osećanja ljubavi, ili beznadežnog obećanja ljubavi - možda radi neisplative zanesenosti, ali ja...osećam!
Ja osećam uzbuđenje i slatku nervozu iščekivanja.
Ja vidim bezbroj srećnih i nesrećnih mogućnosti. Moj mozak pretvara se u fabriku paralelnih svetova, i svaki svet sadrži moju potencijalnu sudbinu, onu koja zavisi od mojih postupaka i tvojih reakcija na te iste postupke, i ja, poput velikih kompanija izbacujem široku lepezu proizvoda - kvalitetnih ili ne - ne mogu da procenim iz nezavidnog položaja jedne neznalice.
Lako mi je da o tebi mislim, skoro kao da to činim bez napora, nesvesno te već u mislima držim za ruku, spavam zagrljena u tvom stanu, i volim. Ponavljam po ko zna koji put da te u mislim ja već volim, iako te ne znam, iako me ne znaš, i možda me zaista nikada nisi ni video.
Lako mi je, stvarno, toliko mi je lako da mora da sam već i zaboravila na to koliko mi je, eto, to baš lako, jer trenutno dok ove redove pišem, nedostatak tebe u mojoj realnosti težak je poput svih 62 meseca Saturna zarobljenih negde u svemiru, zauvek dalekih, večno neoznačenih mojim dodirom.

https://www.youtube.com/watch?v=6DOw55eWAk8

#3

Noć se odavno spustila,
nemam više šta da ti kažem.
Sve su reči izbledele iz sećanja
kako mojih,
kako tvojih.

Pa ipak, vraća li ti se u izmaglici
makar obris nekadašnjih obećanja?

Zar si imao toliku veru u svoje reči,
ti, koji nikad nisi bio jakih ruku,
jasnih misli,
nikad nisi bio izvan tuđih uticaja?
Jer ja sam te shvatala ozbiljno,
no ispada da nisam smela.

Možda se svemu ovde iskrada smisao
kao što tvoje lice bledi preda mnom;

tresem glavom jer ne razumem

a zima se bliži, 

(miris smoga već je počeo da se uvlači u odeću)

temperatura opada, a ja slabim
lebdim nekud, i ne shvatam ko sam bila.

Lako je tebi,
ti si se sakrio negde u pustinjama Meksika,
gde je toplo, i zvuci koji izlaze iz tuđih usta nisu čudni

poput mojih krika.
Nisu li tako govorili?
Moj glas je bio čudan, i ja sam zanavek žalosno stvorenje.

Meni je ostala tvoja kapa,
kliktanje miša,

sećanje na poslednji poljubac, grub od tvojih ispucalih usana,

i nada da ni sa kim drugim nećeš braniti Paklenu kuhinju
obučen u crveno.

Moja jesen

Vetar podiže listove i perje golubova što se kriju od kiše kod ulaza u zgrade. Talasa travke i nosi kose i kese.
Kiša je hladna, svaka kap mi govori da je jesen stigla - bol od hladnog je oštar.
Za mene, jesen znači usamljenost; miris smoga i para od čaja,
marame i kišobrani u torbama, spremni da dođu na front ako zatreba;
bare na neravnim putevima podsećaju me na tebe -
tek tako, bez valjanog razloga.
Buka autobusa zaglušena muzikom iz slušalica, dok beli grad postaje siv.
Kafa se brže hladi na sobnoj temperaturi, mačka više vremena provodi unutra, jutro i veče su zima a podne leto.
Cile svira klavir, istovremeno u sobi pored ja sviram violončelo;
u stanu, kiša lupka o krovne prozore, propraćena saobraćajem.
Vetar duva i leto je gotovo.
Ali ne i za ove sa druge strane. Za njih je tek počelo.

#0

Sedi sam u ćošku.

Molim ga da ustane.

Odmahuje glavom i kaže da neće.

Kad ga pitam što, on ćuti.

Glava mu je naslonjena na ruke

zgrčen je.

Plakao bi, ali mu je glupo

jer on je sam kriv za sve što se dešava;

a dete je

iako zapravo više nije.

Pitam ga da li želi da ustane.

Kaže da želi, ali ne još.

Kada ga pitam što, on ćuti;

gleda u prazno ispred sebe,

mučan je.

Ustao bi, ali mu je glupo

jer on i sam zna da je kriv za sve što se dešava:

a slab je

iako zapravo uopšte nije.

Sedi sam, ali tu sam i ja.

Molim ga da ostane budan.

Gleda me i kaže da je budan

dok sam i ja budna

jer svi znamo da je on ja

onaj jedan

krivac u meni.

#2

Kad bih mogla, na trenutak,
da se pretvaram da me želiš
zbog mene, a ne jer nemaš drugo
zamislila bih nas na nekom putu,
kako tražimo kukuruzna polja.

Smejao bi se, blesavo kao dečak,
a ja bih te gledala perifernim vidom
i mislila da si mi lep, bez obzira na sve.
Vozio bi lagano i pričao glupe šale,
glupave poput šala mog profesora staroslovenskog,
ali ja bih te svejedno volela.

Kada bih mogla, u momentu,
da te zagrlim
bez straha da ćeš misliti da sam jadna
ili glupa;
da te uhvatim za ruku
ili naslonim ti se na rame,
ne bih bila tako gruba.

Kad bi mogao, bez bojazni,
da me poljubiš
i kad je dan,
i kad nismo sami;
U gradu i u parku,
U utorak i u subotu,
a i ovim danima između;
kad bi tvoja ljubav bila moja
i ničija više
zar bi to tako strašno bilo?
Kad bi taj trenutak mašte trajao duže.

Kad bi taj trenutak mašte trajao duže,
gde bi moja glava odletela?
Preko polja kukuruza i iznad naših kreveta,
visoko sa ostalim nemogućim mislima i željama.
Gde si pošla?
Prizemlji se.

Seti se.

Persona non značajna

Jedna od teorija koju sam razvila za ovo veoma kratko vreme svog življenja jeste ta, da za osobom X prestaneš da patiš kada naiđe osoba Y, za osobom Y kada naiđe osoba Z, itd.
Sve između je čisto zavaravanje. 
Kada sam došla do ovog zaključka bio je početak jeseni 2013. godine. Vreme nakon što smo B i ja raskinuli, a ja pokušavala da razumem kako sam to tako nasamarena. Čak se sećam i trenutka - stajala sam u kupatilu u stanu svog oca i gledala se u ogledalu, a misao koja mi je prošla kroz glavu jeste da ima nade: doći će mi taj-neki-sledeći. Misao koja je usledila bila je: „Samo nemoj da traje dve godine dok se ne pojavi.”
Pa, hehe. 
Ruku na srce, nije trajalo dve godine. Pojavio se još iste zime, pa sam ga potisnula. Pa se pojavio u jesen i zimu sledeće godine, pa sam ga potisnula. Pa se pojavio u proleće, i sve do leta se bezobrazno vukao po mojoj glavi. Zvaćemo ga Pikavac. I sada, dve godine kasnije, isti zaključak mi prolazi kroz glavu, i ista misao se ponavlja. Ali ovog puta situacija deluje znatno gore.

Nikada nije prijatno biti ostavljen, bilo da patimo za osobom ili za svojom sujetom; ali šta kada nismo ni bivali da bismo bili ostavljeni? Šta kada smo glavni krivci za svoj bol mi sami? Kako živeti sa tim saznanjem da nema izgovora i nema opravdanja?
Teško. Pokušala sam da racionalizujem situaciju - to činim uvek i uglavnom uspeva. I, naravno da ne možeš da racionalizuješ emocije. Pogotovo ne ove ozbiljne, a ove su ozbiljne - ozbiljnije od B; ozbiljnije od mog dobra: one su jedino što živi sa mnom ovih nekoliko meseci. Pa ipak ponavljam u sebi da mi se kao ličnost on ni ne dopada - nisam ni imala prilike da ga upoznam kako valja jer je većina naših razgovora svedeno na tzv. small talk (i dirty talk?) - ne vidim šarm, ne vidim zajednička interesovanja. On čita Game Of Thrones poslednjih 6 meseci (verovatno ga još nije završio), i ne gleda filmove. Po sopstvenim rečima, nema kad da sluša muziku jer želi da bude što više van kuće, iako mu je muka od ovog našeg malog grada, istih mesta i istih ljudi, istih rituala. Jedan je od onih pipavih ljudi, koji ti se (ako si žena) javljaju kao da su ceo život čekali da stave svoju ruku baš na tvoj struk. By the way, he's twenty five and doesn't speak a word of english. Osim toga, alergičan je na mačke. U samom startu naš je odnos osuđen na propast. Pa ipak, izađem u grad i svaki put se potrudim da budem najlepša moguća jer ako ga sretnem a on bude dovoljno raspoložen, možda dobijem trunku pažnje. Dame i gospodo, predstavljam vam sebe, Najjadniju osobu u Univerzumu.
Poražavajući u celoj situaciji je taj minimalni feedback koji dobijam. Opet, sama sam kriva. Rečenica „Ja sam đubre” učinila je da se Pikavče unapred ogradi od svega što će se desiti, stupanje u kontakt sa njim je uvek na sopstveni rizik, a parola „Uvek sam sa tobom iskren, nikad te nisam lagao i nikad ti ništa nisam obećao” tu je da zamaskira svaku okrutnost, svaki bezobrazluk, tu je da otera svaki napad i da prebaci krivicu na mene.
I šta sad? Šta sam ja u njegovoj glavi? Smarač? Seks u dva meseca? Dramatična kenjatorka koju će da istrpi da bi mogao da se okoristi kad mu je baš frka? Sasvim moguće. A ja nekako, eto, volim da verujem da iako nisam to baš najbolje pokazala kad je on u pitanju, imam mozak. Imam interesovanja. Imam stavove, imam osećanja - on deluje operisan od empatije, njegove emocije svedene su na minimum. Kada o meni priča sa nekim ko me ne poznaje, koristi termin „drugarica” - isto kao što i meni priča o pregršt nekih „drugarica” sa kojima radi, izlazi i razgovara. Koliko njih je u istoj situaciji kao ja? Da li je sa nekom od njih on isti kao ja sa njim? Sa kojom od njih se šeta u ranim jutarnjim časovima držeći se za ruke, sa kojom je nežan nakon seksa, kod koliko njih je ostao da prespava? Jer mora da sa svima radi isto što i sa mnom, bez trunke griže savesti, bez trenutka kajanja.
I neću da pomislim da je do mene; neću da pomislim da meni nešto fali, jer sam ja za njega ako ne više nego dobra, onda barem sasvim u redu. On za mene nije dobar. U samom startu.
I to moram da shvatim što pre i da mu poručim ono jedino što i zna da kaže na engleskom: „Fuck you.”

https://www.youtube.com/watch?v=Xs9P-pfqF6Y

#1

Pustila sam pesmu, pokušala sam da se setim.

Pogledala sam sliku, pokušala sam da se setim.

Ali još jednom, sećanje se uzvrpoljilo,
izmigoljilo dalje od domašaja mojih očajnih pokušaja
da današnji dan bude dan povratka.
I, premda sam osetila bolne žmarce duž palčeva,
to je bio bol sramote, bol očaja i straha;
to nije bilo ono zbog čega sam posetila stare tabove na kompjuteru,
to nije bio željeni efekat slušanja stare muzičke liste.
To je lice izbledelo, oblik njegove glave nije mi bio poznat dok je sedeo okrenut leđima, kratke kose.
Susret sa njegovim očima nije me boleo gotovo uopšte;
zapravo, mnogo više, bolela me je desna osmica.
Pokušala sam da gledam poslednju epizodu pete sezone serije
- cela početna strana Fejzbuka mi je puna spojlera.
Dok su se slike menjale, misli su mi putovale kroz razgovor koji sam vodila.
Još jedno bledunjavo „izvini” koje ništa ne znači,
dve suze koje sam opravdala scenom iz serije
i keks zbog kog ću morati mnogo da vežbam narednih dana;
Sve iluzije o mojim životnim idejama
otišle su danas iz Pančeva na edukaciju.
Polako gubim razum.
Osećam da ne mogu da objasnim,
smatram da je nerazumljivo.

Vrtim se u krug, a uvek sam imala problema sa ravnotežom.
Poput Velikog Prezira, i ja se pitam gde ću kad odeš u zemlje sveta gde nećeš umeti da pričaš?
I pokušala sam da se setim, ali sam osetila samo bedan odjek nekadašnje sreće sa fotografije iz autobusa.

Pakao sajtova za upoznavanje

(ili kako sam našla dečka) 

   
     Otprilike krajem aprila prošle godine, moj dečko A. i ja smo raskinuli.
Bili smo zajedno negde oko četiri meseca, i onda više nismo bili zajedno. Oboje smo bili razočarani ovim ishodom, ali iz različitih razloga. Ja sam nastavila da tragam, a i on je, sigurno. Pije kafu i čita novine, dok mu radni dan ne postane zauzet. Rutina koje se drži.
Prošao je maj. Zatim jun, jul, avgust i septembar. Na kratko, jesen je osvežila sećanja na uzbuđenje i zaljubljenost. Onda novembar i decembar - hladni i bez iznenađenja.
Poslednji dan godine 2014., histerično ulazim u Njujorker i prilazim odeljku sa donjim vešom. Uzimam prvi crveni brushalter koji vidim (u odgovarajućoj, nezavidnoj „A” veličini) i bez probe ga nosim na kasu. Toliko mi ne ide na ljubavnom planu da sam rešila da podlegnem sujeverju i nosim novi, crveni donji veš za doček Nove godine.
Januar. Crveni brus deluje efektivno koliko i da sam nosila brus zelene boje. Ili kao da ga nisam nosila uopšte. Za trenutak, tog januara, postajem zbunjena - hoću li ostati sama zauvek? Da li taj strah treba da me natera da tražim još upornije, ili da odustanem i prihvatim ono što možda inače ne bih? Imam 20 godina i teško mi je da nađem dečka. A život će da bude sve teži. I zbog toga samo još više počinjem da padam u depresiju.

M. ima Badoo. Sajt za upoznavanje koji funkcioniše po principu gps-a: ako je korisnik iz iste države kao i ti, u okviru kilometraže i starosnog doba koje podesiš, možeš da klikneš dugme čime ga obaveštavaš da ti se sviđaju njegove slike, ili profil, ili štaveć. Ako se i ti njemu dopadaš, neko od vas dvoje preduzima prvi korak, šalje poruku, i kontakt se ostvaruje. M., dakle, ima Badoo, i zadovoljna je. Koliko-toliko. Ima mnogo ponuda i mnogo poziva - na neke pristaje, mnogo više njih odbija. Ali gura nekako. Jedan dejt, drugi, peti. Samopouzdanje raste. A što i ne bi? M. je moderna, ne zanima je to što u Srbiji ovaj vid upoznavanja nije još uvek rasprostranjen. Ona smatra da je to jedini način za nju da upozna nekog novog, i zato, M. gura dalje. 

A ako može M., što ne bih mogla i ja? Tako razmišljam i pod izgovorom da mi je dosadno, prijavljujem se.
Ubacujem nekoliko svojih slika, upisujem uobičajene informacije: starost, visinu, težinu, boju kose, seksualno opredeljenje. Odeljak u kome treba da napišem šta tražim kod muškarca, ostavljam prazan. Ne očekujem da ću naći ono što tražim ovde, jer zapravo ne želim da upoznajem ljude koji u dvadesetim imaju potrebu za dejting sajtovima. Tu sam samu sebe smestila u jedan mali, psihološki paradoks.
Kada tek napraviš Badoo, imaš četiri dana premium paketa: možeš da vidiš ko je kliknuo da mu se dopadaš, možeš da vidiš ko ti je bio na profilu, možeš da vidiš ko je online/offline...ali, najvažnije, Badoo te „gura” svim korisnicima koji spadaju u okvir tvojih kriterijuma, stoga više ljudi ima priliku da te vidi u prvih nedelju dana nego ikada kasnije.
Prve večeri, pravim desetak ”konekcija”. Neki su krajnje simpatični, neki zapravo uopšte nisu moj tip, ali ako sam već napravila profil ovde (mislim ja) mogu i da izađem iz svojih okvira. Nekolicina njih mi se javlja, ista pitanja i isti odgovori - koliko imam godina, (iako piše gore na četu), odakle sam, čime se bavim, šta to studiram, kako mi ide, itd. Na četu mi se javlja jedan dečko, student, 25 godina, deluje normalno. Zadovoljna sam. Poslednji put šaram po listi onih kojima sam se dopala. Jedan od njih (N) mi zapada za oko. U meni se javlja nada da će mi se i on javiti. Još sam zadovoljnija.
Sećam se da sam se probudila gotovo ubeđena da će me ujutru čekati poruka od N. Umesto toga, stiže mi notifikacija da je bio na mom profilu. Pre pet sati. Razočarana, upuštam se u niz ponavljajućih konverzacija i bezvoljnog kliktanja na red fotografija. Dečko, dve godine mlađi od mene, iz grada Pančeva kao i ja, počinje sa mnom razgovor na četu. Pričamo o Gimnaziji, o profesorima, o njegovom prijemnom, o mom faksu. Prija mi da razgovaram sa nekim nepoznatim, o nebitnim temama (povremeno, ipak, bacam besno-čežnjive poglede u pravcu online ikonice korisnika N), nevino, bez ikakvog flerta. Osećam da ovaj sajt možda nije za mene.
U tom trenutku, N se ipak javlja. Priča počinje. U prvih pet rečenica napadamo birokratiju i žene sa šaltera; ispostavlja se da smo ogorčeni na iste šalteruše jer smo oboje sa Filološkog Fakulteta. U glavi mi odzvanja rečenica koju mi je M. mnogo puta izgovorila: „Ne zanosi se.”, i ja se zaista trudim da u tome uspem, ali njegova upotreba dijakritika (ili kako sam ja objašnjavala ljudima šta mi se to toliko sviđa: „Ali piše šđžćč!”) i dobar pravopis - kao jedna od stvari koje tražim kod muškarca  - otežavali su mi posao.
Pa ipak, posle dve nedelje dopisivanja sa N (odlazak na Badoo se sveo na čet sa njim), mi se dogovaramo da se nađemo. Ostavlja mi broj telefona, a po slici na Viberu ja zaključujem da je taj za kog se predstavlja. Kraj je januara, a ja odlazim na prvi dejt sa likom koga sam upoznala online.
Dan posle prvog, usledio je drugi izlazak. Nekoliko dana posle toga treći, a odmah zatim četvrti. Tad smo se i poljubili prvi put.
Od tad je prošlo skoro dva meseca. M. kaže da smo imali jako mnogo sreće što smo se našli tako kako jesmo, jer to nije uobičajeno. Ja se slažem, jer sam dva dana nakon što sam napravila sajt, polako želela da odustanem od cele priče, pa računam da se ne bismo ni upoznali da je bilo tako. (Ili to, ili je onaj brus ipak odradio svoju magiju)
Ja sam imala sreće.
Dozvoliću sebi da verujem da i on misli da je imao sreće.
Ne mislim da ću se ikada vraćati na Badoo, čak iako sam zahvaljujući njemu sada ovde gde jesam. Ali to ne znači da nešto nije u redu sa onima koji tamo pokušavaju.Kad sam im rekla da sam napravila sajt, drugarice su mi se uglavnom smejale, govorile su kako bi one to napravile možda iz zajebancije, da zezaju očajnike na takvim sajtovima, iz dosade. Mnogi od njih to i zaslužuju. Zaista verujem da većmom ljudi u Srbiji nisu spremni da sajtove za upoznavanje koriste za ono što jesu - dejting sajtovi, mesto gde se ljudi nalaze zarad nečeg više od kres-šeme sa strane, ili veze na jednu noć. A upravo je takvih najviše: onih koji bi da krešu bez obaveza dok ih kod kuće neretko čeka devojka/žena sa detetom. A opet, ima i nekolicina normalnih tipova, čiji su motivi sasvim drugačiji.
U redu je što je ljudima lakše da komuniciraju preko kompjutera, ali treba da prepoznaju trenutak kada će im biti dosta ekrana.
Dosta interneta.
Vreme je da se pokuša i uživo, da se rizikuje, da se živi.
Dolazi proleće, a znate šta kažu za proleće.......*

*cenzura na klišee

(Su)očaj

3 minuta.

Metroi zuje. Podzemna je uobičajeno bučna. Zgrčenim prstima držim u ruci fotoaparat. Druga ruka je zauzeta premetanjem karte iz jednog prsta u drugi.
Srce mi lupa, bojim se.
U isto vreme, jako sam ponosna na sebe. Zbog toga počinjem da razmišljam koliko sam zapravo nesposobna. Ponosna na sebe zato što prvi put idem sama podzemnom - tužno.
Odgurujem te samosažaljive misli u stranu, i nervozno gledam kako manji brojevi smenjuju veće - samo što nije red na moj metro.
Kukavična misao da se okrenem i vratim u stan počinje sve više da me obuzima...lako je doći do centra, ali kuda dalje? Kako ću da se vratim? Pomešala sam sa koje strane ide koji metro i u kom pravcu, a nisam ni ponela mobilni sa sobom. A i da jesam, koga bih zvala? Sigurno ne njega, taman sam mu juče dokazala da sam sposobna da sama dođem do stana u kom živi.

2 minuta.

„Ha! Eto,” mislim pobednički, „ako sam mogla sama da odem do tamo, u neki kraj gde nikad nisam bila, ovo bi trebalo da bude još lakše.” - to me donekle smiruje.
Primećujem da u slušalicama Tom Vejts optužuje klavir za pijanstvo.
Danas je takav dan, moj telefon izbacuje najtužnije moguće pesme. Podseća me da sam (makar i na kratko) od Srbije pobegla da bih mogla da razmislim o sebi.
Podseća me, takođe, i na to da sam do sad uspešno izbegavala da se tome posvetim.
Opšte je poznato da je najteže razmišljati o sebi. Mnogo je lakše razmišljati o drugima.
Ali, ovde sam.
Ja, paničar prve klase.
Sama, u stranoj državi, spremam se da uđem u metro.

1 minut.

...možda.
Spremam se da možda uđem u metro.
Klimam glavom.
Klimam glavom dobrih pet sekundi.
Pitam se da li bih ljudima bila smešna kada bi znali koliku borbu vodim sa sobom oko ovoga.
Pitam se da li me plaši to što sam sama.
Pitam se šta će za mene značiti ako pobedim ovog puta.
Pitam se da li ću stalno morati da pobeđujem sebe u nečemu.
Žalim što sam nesigurna.
Žalim što sam lenja.
Žalim što ne mogu da verujem u boga, u sudbinu i u znakove.
Vrata se otvaraju. Ulazim u metro. Vrata se zatvaraju.
U slušalicama se čuje Morisej. Za razliku od njega, ja sam počela nešto što mogu i da završim.

Both Sides Now

Više ne čitam.
Ponekad. U WC-u, ili kada čekam nekog u kafiću, ili ako sam na predavanju na kome se dosađujem. Čitam kad mi je dosadno. Čitam jer mi je prazna baterija.
Više ne čitam iskreno.
A nekada ranije sam čitala stalno. Pustila bih CD u sobi, vrtela ga bezbroj puta, a kasnije vezivala poneku pesmu za određeni događaj u knjizi.
I sada, kada čujem neku od tih pesama, mogu da prizovem sliku u glavi: krupan kadar na stranicu iz nekog polu-ležećeg položaja, peckanje očiju (jer je vreme za spavanje odavno prošlo) i muzika.
Tada sam imala manje od petnaest godina.
Nikad nisam imala dečka.
Svirala sam violončelo.
Mrzela sam osnovnu školu. Negde oko tog doba, trinaest-četrnaest-petnaest godina, prvi put počinjem da procenjujem šta sve sa mnom ne valja.
Nos.
Butine.

Sa četrnaest sam našla prvog dečka. Moje česte upale ušiju su nakon toga nestale - baš kao što je doktor sa Instituta za majku i dete rekao da će biti. Upale ušiju na nervnoj bazi, zato što nemam dečka. Trajalo je mesec dana, poljubili smo se jednom.
U tom periodu sam napravila MySpace. Divila sam se grupici drugaka i prvaka iz Gimnazije: nosili su starke, slušali Green Day. Bilo ih je i muških i ženskih. Bili su velika ekipa. Neki od njih su već duže vreme bili u vezama.
Odbijala sam da vežbam violončelo.
Počela sam da čitam knjige u malo manjem broju.
Nos.
Butine.
Strah od toga da ću loše da se ljubim.

Kada sam se ofarbala u crveno prvi put, to je bilo nešto malo pred moj petnaesti rođendan. Kada sada razmišljam o tome, mislim da je to jedna od najboljih stvari koje sam uradila. Pre toga sam imala periode kada sam plakala danima, i prvi put sam pokušala da opišem sebi bol koji sam osećala u grudima. Shvatila sam zašto se kaže „slomljeno srce” - samo moje niko nije slomio. Ja sam bila nesrećna sama od sebe. Ništa mi nije valjalo.
Do tad.
Sećam se scene: bio je april, sijalo je sunce. Išla sam ulicom, i gledala na gore kroz crvenu šišku.
Bila sam spremna da krenem u Gimnaziju.
Bila sam spremna da prestanem da sviram violončelo.
Bila sam spremna da se prebacim sa MySpace-a na Facebook.
Bila sam spremna da prestanem da čitam knjige.
Nos.
Butine.
Strah od toga da ću loše da se ljubim.
Strah od toga da posle četiri godine Gimnazije i dalje neću znati čime želim da se bavim.

Gimnazija je prošla. Neke sam strahove precrtala, ali uglavnom su se uvećali. Ono što ne valja kod mene, isto tako.
Nos je ostao. Butinama se pridružio veći deo mog tela. Strah od toga da se loše ljubim je prerastao u strah od toga da se nekom neće dopasti seks sa mnom. Strah od toga da posle četiri godine Gimnazije i dalje neću znati čime želim da se bavim, postao je strah od toga da možda nikada neću znati šta želim od života. Broj mojih najdražih se znatno smanjio. Plašim se usamljenosti. Plašim se da mislim o sebi. Plašim se da će ovo biti najlepši period mog života, jer to znači da će od ovog biti lošije.
Tetovirala sam se.
Zaljubila sam se. Nekoliko puta.
Dvojicu sam čak i volela. Jednog sam bila jako blizu da volim, pre nego što se to naglo prekinulo. Taj me je najviše boleo.
Dobila sam mačku. Prvih nekoliko meseci sam imala košmare u kojima ga ubija lav ili krokodil.
Upisala sam faks za čiji prijemni mi je bilo potrebno najmanje pripreme.
Počela sam da radim na svom strahu od pričanja sa novim ljudima.
Kupila sam fotoaparat.
Shvatila sam da nemam motivacije.
Sama sam otišla u Berlin.
Shvatila sam da nemam ambicije.
Želim da ponovo sviram violončelo, ali to neću učiniti. Već sam zaboravila kako.
Nemam nikakav strah od smrti, ali želim da bude bezbolna.
Osoba koja je naglo porasla u mojim očima, do te mere da je postala jedna od najbližih, isto se tako naglo smanjila. Za pet dana, da budem precizna.
Stalno tragam za rešenjem. Stalno tragam za tim trenutkom kada će se moje oči sresti sa nečijim i kada će me zbog toga proći jeza.
Večeras sam zaključila da je ovo najniža tačka u mom životu.
A onda sam pomislila: „Za sad.”

Nadam se da za moj rođendan neće padati kiša.